Back to normal

Uh, poslednje čega se sećam pre odlaska u tuđinu beše gej-parada u Buudvu, kad su učesnici navrat-nanos ukrcani u brod kao na podvoz, koji ekstremni tradicionalisti ne mogu da gađaju kamenicama, bocama i drugom gradskom džebanom. Sutradan su ugostitelji doveli sveštenika koji je sa ulica, iz kafića i restorana službeno rasterao zle duhe zaostale iza grešnika. Obredu beše prisustvovalo znatno više znatiželjnika i čistunaca nego što je bilo učesnika parade, a kako je sluga Gospodnji ovu ipak vanrednu uslugu knjižio i naplatio – ne znam.

Kod nas je isto sve došlo na svoje mesto. Ustanički, pravoslavni, istorijski i turistički hrast koji je neodgovorno iznikao na mestu gde treba da prođe međunarodni, evroazijski put, zapravo je marodija i bio bi uspavan i uklonjen i da nije autoputa, jer bi mogao pasti na čobanina ili na neoprezan ljubavni par! Velimir Ilić već je sebe video na TV kanalu „Nacionalna geografija“, gde u rubrici „Megastructure“ veleizmešta i megapresađuje sadnicu staru nekoliko stoleća, kad – nema za tim kolosalnim poduhvatom potrebe: hrast je zdravstvene tegobe ispoljio u pravi čas!

Kad kažem da je sve došlo na svoje mesto imam u vidu i ratne zločince, vratio nam se đeneralisimus Ojdanić, sačekala ga familija i trubači, načelnik Miloševićevog Generalštaba, naviknut da sa svojim narodom deli i dobro i zlo, prostodušno je poverio, a preljubazni mediji preneli su kako mu je je sestra sa samrtnog odra poručila da neizostavno nešto lepo otpeva kad stupi na aerodrom „Nikola Tesla“. Dočeku je prisustvovao i Era Ojdanić kome ne treba zatvor ni sestrinski amanet da bi zapevao. Dan docnije preko pomenute zračne luke doleteo je Momčilo Krajišnik. Naša ga je Vlada ćutke forwardovala u Banja Luku gde su ga zemljaci dočekali i oduševili se videvši da im je negdašnji rukovodilac duhovit kao i pre kazamata: „Čemu ovoliki doček“, kazala je zvezda večeri, „ja sam ipak ratni zločinac!“
Na svoje mesto jedino nije došao Dominik Štros Kan, koji je trebalo da savetuje našeg hiperaktivnog studenta generacije g. Vučića. Šteta, dolazak ovog sladostrasnika bio bi šamar MMF-u koji ga je raščinio, pa i Fransuskoj koja ga je izgubila kao predsedničkog kandidata, a Srbija bi dobila svetski priznatu ikonu neumorne heteroseksualnosti, zato je sa Jejla doveden omladinac, naše gore listak, voljan da bude ministar financija. PUPS poručuje da mu neće smetati, baš lep primer umalo ne rekoh verske tolerancije: udruga posvećena penzionerstvu ipak neće sabotirati mladalačku karijeru odlikaša Krstića, ime mu je Laza. Da, ako već govorimo o prilivu mozgova, premijer Dačić podelio je pasoše sportistima iz Republike Srpske potvrdivši da smo i dalje opsednuti šampionstvom i medaljama. Istim udarcem usrećio je Milorada Dodika, jer bi mlađarija u protivnom nastupila za mrsku Bosnu i Hercegovinu. Novi Zemljin satelit Boris Tadić (prvi je bio danas zasluženo zaboravljeni predsednik sveta) spustio se preko mađarske pustare u naše jezičko govorno područje i odmah poručio da mu se čim prije ima dodeliti predsednička kancelarija, ali bez sekretara, bez šefa kabineta, što navodi na pomisao da će službene odaje adaptirati u prijatnu garsonjeru – pa ne može ni on da bude stalno u gostima i u avionu.

Na svoje mesto, u Skupštinu Srbije, vratio se Dinkić Mlađan, sa dva prateća ženska vokala, Vesnom i Vericom. Troje prognanika iz Vlade skrasiće se neko vreme u Skupštini, jer su se, gle, u baš u taj čas tri poslanika URS-a dobromorno ispisala iz parlamenta. Dirljiv gest – daleki i dakako ublaženi odblesak drevnog, ama krasnog običaja da sluge bivaju žive sahranjene sa gospodarom.

Šta je još bilo? Proradio sat na „Geneksu“! Nakon deset godina nerada, časovnik se da li sam od sebe ili nečijom probuđenom savešću opravio. Kasacioni sud oslobodio je velikaše optužene da su u Budvi radili o glavi Vuku Draškoviću. Bilo pa prošlo. Ako su i bili naručioci atentata ili izvršioci, atentat nije uspeo. Predsednik Nikolić odlikovao je ‘Službeni glasnik’, verovatno Ordenom zasluga za maturante sa srebrnom kokardom. Njegov savetnik postao je zvezda Youtube-a pošto je na kineski tepih od milijardu čvorova naočigled domaćina i kamera ispljunuo neidentifikovani sastojak čaja. Ingredijent beše u čvrstom agregatnom stanju, karanfilić možda? Uoči Olimpijade su se kineski rukovodioci onoliko upinjali da oduče stanovništvo od pljuvanja po trotoaru i linoleumu, kad, eto ti Evropljanina koji radi isto to!

Na svoje mesto nije se još vratio ribar iz Herceg Novog, koga su Hrvati zarobili nadomak Prevlake. Čamac mu zaplenjen kao svojevremeno jahta Željka Mitrovića. Uzapćenik poriče da je zabasao u tuđinske teritorijalne vode, neće da plati globu, te mu preti zatvor u najmlađoj članici EU. Predsednik Vlade Republike Srbije položio je venac na grob voljenog Ranković Aleksandra. Pa lepo, ako je i prisluškivao Tita, išao je naš samozatajni Leka ispred svog vremena i nagovestio eru koja će iznedriti Asanža i Snoudena. Titova udovica našla se u desetostrukim raljama: starosti, bolesti, medija, predobrog, blagočestivog i velepožrtvovanog Rasima Ljajića, glagoljivih doktora koji ne daju pet para ni na Hipokratovu zakletvu, ni na savremene zakone o zaštiti intime građana, te ih je Rodoljub Šabić po službenoj dužnosti imao opomenuti da malko prikoče sa pojedinostima iz zdravstvenog kartona slavne pacijentkinje. Ispostavlja se da kič – možda i više nego umetnost, sport ili trgovina – ne zna za granice. Štancuju se paraliterarni sastavi o bespomoćnoj starici izgubljenoj u vili od sedamsto kvadrata. Vila sa svoje strane dobrano prokišnjava, iako je Rasim svako malo na krovu, odžaku, oluku, ili na lopovskim merdevinama koje mu drži njegov šofer, dok on potkresuje puzavice natkrilivše Jovankine brojne pendžere. U vili je večita studen, istraživači iz najstarijeg dnevnog lista na Balkanu od najvećeg dobrotvora građanke Broz doznaju da potonja nije godinama izašla iz ukletog zdanja: „Znači, nije ustajala iz kreveta!“, zaključuju pametnjakovići, iako u tolikoj zgradi čovek može da napravi kuglanu! Kič se, između ostalog, može prepoznati u bestidnim krajnostima, u teškom preterivanju. G. Ljajić kaže da o udovici doživotnog predsednika davno upokojene države brine kao što bi brinuo o ma kojoj samohranoj građanki koju su skoleli starost, siromaštvo i bolest, ama slobodni mediji ne javljaju o tim drugim staricama ništa! Stanovništvo, večito gladno prizora iz života elite, uživa bestidno u kontrastu negdašnjeg sjaja i sadašnje oronulosti prokisle vile. Junakinju i novinari, i publika zovu prosto Jovanka: opraštaju joj čak i to što je bila u partizanima.