Bekstvo bez lanaca (i bez pasoša)

Eto. Da smo u Evropskoj uniji Gruevski bi prebegao kod nas. Orban, Vučić i Gruevski su mi se činili baš kao tri srca junačka, i ako bi jedno srce uzmoralo da beži iz zemlje za koju je, ah, toliko učinilo, ono bi najradije pobeglo kod oba preostala srca, ali ako je jedno u porodici evropskih naroda – onda daj pravac kod njega!

Bivši premijer je bez pasoša i izišao iz žalne Makedonije, i domogao se Pešte, prestigavši sve države kandidatkinje kojima se evropsko okrilje obećava kroz pet ili deset godinica; na naslovnoj „Politike“ koju moji bližnji kupe unatoč mojoj naredbi da se za nju ne da nijedna krajcara, vidim da se begunac pred makedonskim organima gonjenja povlačio tj. provlačio preko Albanije, iako smo mu mi prečica ka slobodarskoj Mađarskoj i vazda gostoprimljivoj, iskrenoj Evropskoj uniji. 

Već sam bio načuo nagađanja da je nevoljnik utekao preko naše nedeljive teritorije, ispostavilo se, according to Kuća obrukana, da nas je tih petnaest minuta slave mimoišlo, ali šta da je svojim blindiranim mercedesom i prošao našim autoputem, šta i da su ga naši graničari i carinici ljubazno propustili?! Ako smo čovečni prema kolonama izbeglica, zašto bi nam smetao naš prijatelj kome dušmani u Skopju eto kako zahvaljuju na svemu što je učinio za tamošnjicu!?

Junaci meseca su fudbaler-rodoljub Matić i snalažljivi književnik Gatalica: prvi je odbio da na dres prikači cvet maka kojim Premijer liga žali za engleskim vojnicima poginulim u Prvom svetskom ratu, gospodin Matić (u daljem tekstu: Geometar; tako se po terenu kretao na Svetskom prvenstvu u Rusiji) saznao je da su ovim cvetom obuhvaćeni i britanski vojnici izginuli u drugim kak se veli misijama, od kojih ima dosta i onih posle Drugog svetskog rata: zar da nosim cvet ove opojne biljke i za one koji su bombardovali Srbiju, upitao se Geometar i oduševio kako tabloide tako i cenjenu čitalačku publiku – bumo videli hoće li ga odlikovati najpre Crkva ili država. 

Ali šta bi bilo da se okitio cvetom, kao pesma Zdravka Čolića, i da je tako okićen zamirisao svetom?! Pa ništa ne bi bilo! Mi nismo ubili nijednog britanskog vojnika, pa ni oficira, ni vojno lice na službi u armiji kraljevine, niko iz britanske vojske nije za vreme bombardovanja nas nastradao ni usled kvara na bombarderu, što će reći da je vezista Junajteda promašio temu, ali nas je svejedno dirnuo, potrefio je žlezdu od koje nas podilaze žmarci, i nema novinara koji iole drži do sebe da nije Nemanji posvetio vlastitu varijaciju vazda dramatičnog i uzbudljivog pokliča: „Ne prodajem veru za večeru!“   

Dobro, a čime se istakao pisac Gatalica, koga sam na televiziji, u magnovenju, ugledao kako odomaćen divani sa jednim starijim piscem, kak hudozhnik s hudozhnikom, slava njegovog dela o Velikom ratu donela mu je status majstora i poznavaoca pisane reči, a nisam ni znao da je dopao i Upravnog odbora Narodnog pozorišta! 

Sad kad se tamo zakuvalo oko upravnikovanja, mora dobitnik NIN-ove nagrade da se bori sa silama nemerljivim, sa glumcima kojima je napokon pukao film, te je (ako izuzmemo hrabroga Vuletića koji se iz Upravnog odbora Javnog servisa sam samcijat suprotstavio hiljadama studenata i srednjoškolaca, kad su se bili uzjogunili i izašli na ulicu), možda jedini član UO (uaaa!) koji za svoju platicu mora, gle, nešto i da gukne! 

O žalosnoj proslavi u Parizu i bez mene se sve potanko znade, ne samo što naša lokalna zvezda tamo nije sijala sjajem naše večne novogodišnje rasvete, nego je bila smeštena iza predstavnika država koje na proslavu jedva da je trebalo i zvati, ali, kako što se kaže u svatovima: „Ko ne žali tura, taj stigne do kuma“, tako se predstavnik lažne države šepurio u drugom redu partera, kao da je on lično višekratno položio život na Solunskom frontu, a naš predsednik mogao je svečanu binu da vidi samo zahvaljujući svojoj natprosečnoj visini. 

Svi sa kojima sam razgovarao smrtno su uvređeni, neće ih skoro videti francuska rivijera, već od Đurđica neće ni na jednoj slavi biti posluženo nijedno vino sa francuskim geografskim poreklom, trojica građana odbila su da registruju i da ubuduće voze svoje sitroene, svima smeta što se Tači progurao takoreći do kuma, ali ko je kum, ili kuma? Ako je u prvom redu Angela Merkel, onda predstavnik protivničke armije možda i treba da bude negde na galeriji? 

U senci skandala ostao je lični rekord predsednika Vučića koji kaže da se deset puta sastao sa pomenutom predstavnicom ujedinjene Nemačke, dok su neki imali samo jednu priliku, pa i ta jedna im je presela, jer je više biće imalo štošta da im očita! Predsednik Vučić je ovim nadmašio i vlastiti svetski rekord u rukovanju sa Donaldom Trampom, gde je na jednoj te istoj svečanosti, ne znam da li i istoj prostoriji, tri puta stisnuo desnicu ovom prekomorskom velikanu – niko vam nije ravan, gospodine predsedniče, Vi ste naš Bubka! 

Da! Umalo da zaboravim! Besmrtni RTS je prenoseći svečanost iz Pariza ubacio zamrznuti portret našeg predsednika, nisam video svojim očima, ali mora biti da je predsednik lebdeo nad drugim predsednicima kao Duh Sveti nad vodama, samo što se Sv. Duh lelujao, dok je naš vođa zahvaljujući vernicima u državnoj televiziji stajao nepomičan i večan, kano klisurina iz jugoslovenske himne; sve ostale zvanice bile su biblijski bezdan i nad njim tama, koja je samo naglašavala jedinstvenost Duha Božijeg. Izgleda da je Kreativni tim, rođen iz glave naše premijerke, pokrenuo i stvaralačku sabraću u Takovskoj! U nemogućnosti da se veleupravi lično obratim, na ovaj način joj čestitam i predlažem da ikonicu sa likom predsednika stavi tamo gde piše RTS, da možemo dragi lik da vidimo i kad je na programu „Slagalica“, ili neka druga emisija u kojoj se predsednik Republike ne pojavljuje.