Beograd na žici
Još nismo ljudski ni završili Beograd na vodi, gradonačelnik potpisa ferman o Beogradu na žici. Ovo ima da napravimo bez šeika. Naši ljudi koji grade žičare za skijaše napraviće i mrežu nad Beogradom, što će dovesti do turističkog buma, ali i do efikasnijeg prevoza proletarijata koji sa Košutnjaka ide na Novi Beograd ili na Adu Ciganliju: Milošević nam je dao metro, Vučić daruje grad na vodi, malu takoreći Veneciju, a Mali nas diže tamo gde nam je kao nebeskom narodu i mesto: žičara biće duga pet kilometara, imaće pet stanica, a ne znam koliko će biti kabina, hoće li raditi i noću? Sadašnja vladajuća klasa toliko se trudi da nam ionako lep naš život učini još prijatnijim da će u žičari verujem važiti bus-plus, čiji će se kontrolori hrišćanski susprezati da putnike koji se švercuju ne izbace u toku vožnje: na svih pet stanica nezahvalnike će čekati spec. odredi komunalne policije i dežurni sudija za prekršaje.
Ura! Predsedniku Nikoliću ispunio se životni san. Ne, ne mislim na beatifikaciju Draže Mihajlovića, nego je posetio Kubu, čijeg je bivšeg predsednika odlikovao ne znam kojim našim odlikovanjem. Uglavnom Fidela Kastra zove Komandantom, kao da je i sam bio svojevremeno rame uz rame sa Če Gevarom, a ne sa Šešeljom! „Ispunio mi se san“, klikće naš predstavnik u Havani, „video sam Komandanta!“ – „Ne, nego se meni ispunio san da me odlikuje osoba koja u četničkoj nomenklaturi nosi titulu vojvode! Neću skidati ovaj orden ni dok spavam“ – izjavio je Fidel Kastro koji ima i pidžamu u vidu vojne uniforme.
Tomislav Nikolić i Fidel Kastro Foto: Twitter
Predsedniku Nikoliću ispunio se još jedan san, da ne ode u Srebrenicu. Pa što nisi makar, kao kod pape, pošao Vladinim avionom? Ista neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar pokvarila bi opet magični vazduhoplov, nakon ponovljenog dramoleta srpski državni vrh kome se nije dalo da u okviru sv. mogućnosti ožali streljane Srebreničane bio bi ubrzo u Beogradu. Gde bi predsednik nastavio rad na svom životnom delu zvanom Platforma o Kosovi.
O Kosovu.
I Metohiji.
Ukidanje presude komunističko-partizanskog suda nad prvim gerilcem u porobljenoj Evropi obradovalo je milione četnika i ljubitelja ovog slavnog antifašističkog pokreta. Slobodan Homen koji je potrošio silne pare na krampove, bagere, fenjere i radnike tražeći grob komandanta Mihajlovića ushićen je odlukom suda, za Šešelja je to prilika da se Srbadija već jedared izmiri (premda je i sam u zavadi sa četnikom koji mu je ravan po činu i koji mu je kum!), ministru Stefanoviću se presuda ne dopada, iako ga raduje što imamo sudstvo toliko nezavisno da presuđuje po pravdi i zakonu, iako zna da će presuda oneraspoložiti ministra policije, pa i samog premijera. Slobodni tisak prenosi reči Dačićeve da su mu četnici ubili ujaka, ali drugi novinari intervjuišu na primer Velju koji jedva čeka da kaže: „A meni partizani nema koga nisu ubili, malo je falilo da i ja ne ugledam sveta u kojem bi slučaju Jedinstvenu Srbiju osnovao ko zna ko, mome brici koji mi marinski potkresuje kosu dvaput dnevno i brije me – ko zna ko bi bio najomiljena mušterija!“
Nišlije, ozloglašene zbog umanjene pismenosti, uzele su se u pamet i lektorišu i korektorišu nazive ulica. Uklonjene su ulične table na kojima je g. Prvovenčani bio nazvan Stevan, još malo pa Steva ili Stevica, skovane su nove table sa pravilno graviranim imenom: Stefan! Otonu Župančiču vraćeno je slovo „č“, a behu ga Nišlije posrbile (Župančić); iza rednog broja kovači su iskovali tačku, tako da Ulica 14. oktobra sad izgleda mnogo pravilnije; funkcioner zadužen za ovu sferu života kaže da je njegova komisija otvorena za zakeranja građana i da se neće skrasiti dok i poslednja pravopisna greška ne bude uklonjena. Aferim, Nišlije, sve sređujete kako Bog zapoveda, trpite i Slovenca čiju nijednu pesmicu ne znate, a Šabanu Bajramoviću ne htedoste dati Južni Bulevar: neka dobije ulicu u mahali gde je živeo i gde mu je kao Romu i bilo mesto!
http://soundcloud.com/istinomer2/beograd-na-zici
Mađarska isto nije željna manjina, pa se shodno tome unapred protivi da primi imigrante. Hvala lepo, imamo taman dovoljno domaćeg življa, svako neka živi u zemlji gde je rođen, ne zanimaju nas kvote koje Evropska unija propisuje, primamo samo ljude koji su naša kost, iz Srbije, Rumunije, Kanade, Polinezije, ne pravimo razliku: samo neka su Mađari.
Rusija za sada ne uvodi nikakve glumačke kvote iako umetnici poludeše za ruskim državljanstvom i za ruskim identitetom. Dejvid Duhovni ostaviće hladno premudru Skali da bi kak’ veli postao Rus, Stiven Sigal je oduševljen Putinim kao Toma Kastrom, ne znam oslovljava li ga sa „komandante“, Žerar Depardje ne prska više redovno vinovu lozu plavetnim kamenom, plači, francusko vinogorje, tvoj najbolji sin porusio se i stao na čelo glumačkog egzodusa na Istok.
Boris Tadić i Džoni Dep
Nasuprot matuški Rusiji i nasuprot našoj bledoj materi (gde Džonija Depa smesta prima Boris Tadić, u Njujorku se pomenuti nepomenik sreo sa Robertom de Nirom, tobože da bi privukao Robertov kapital u naš „Filmski grad“, a zapravo da bi zadovoljio svoju snobovsku i malograđansku želju), Australija ne pada na slavu Holivuda: gospodine Dep, uneli ste ilegalno dve kere na ma koliko zabačen, ali nama najdraži kontinent; ako ih sami ne odvezete odavde, mi nećemo ni da ih pelcujemo ni hranimo, ima da ih uspavamo, ma koliko da smo bolećivi ne samo prema sisarima, nego i prema primitivnijim organizmima, te je pirat sa Kariba brže-bolje upakovao mezimce u svoj avion i evakuisao ih isped nosa australijskim šinterima.
Da je uzimao k srcu sve što su tabloidi pisali o njemu, vaterpolista Rađen mogao je dići ruku na sebe: kraj karijere, trajno narušeno zdravlje, ugrožen život, uzdrman brak, uništen ugled… Došlo mi bilo da mu napišem otvoreno pismo: „Mladi čoveče, ništa nije propalo! Niste povredili nikoga, sebi jeste naneli štetu, ali je sve ponovo na vašoj strani, taj naizgled zlosrećni test vaterpolo federacije stigao je u pravi čas, i znajte da ništa od onoga što je bilo dobro, a čime ste bili okruženi, nije izgubljeno. Čak ni vaša sportska karijera ne mora da bude završena. Podvucite crtu, glavu gore, sve će biti još kako dobro!“
