Ura! Stiže nam Blagodatni oganj! Moji unatoč mome gunđaluku kupuju neonacistički dnevnik i ja u kujni, na naslovnoj strani, ugledah svete reči ove: „Državni doček za Blagodatni oganj“! Šta je bilo: „Čudo Jerusalima, Svete zemlje, silazak Blagodatnog ognja na Veliku subotu u Crkvi Groba Gospodnjeg, prvi put će biti praćeno zvanično crkveno-državnom delegacijom, stići u Srbiju.“ Rečenicu sa naslovnice objavljujem u punoj i osveštanoj njezinoj nepismenosti („stići u Srbiju“ ne ide ni u kola ni u sanke).
Oganj će iz Tel Aviva avionom biti dopremljen na aerodrom „Nikola Tesla“, šteta što nebeska plamena energija ne može da do nas dopre bežičnim putem, ali Oganj je već ogrejao našu zemlju i srca naša još pre deset godina, a da njegov transport nije izazvao nikakvu vatrogasnu intervenciju, niti nelagodu putnicima i osoblju aviona, pa će se stvar jednostavno ponoviti. Zapaljive supstance u zrakoplovu nisu ono što posada i putnice najviše ljube, ali Oganj je bio u posebnoj kapsuli, tako da niti se ugasio, niti se u avionu specijalno razbuktao, stigao je bio u Beograd, ali će sad imati pratnju još svečaniju nego pre deset leta Gospodnjih: doneće ga, u četiri ruke, kao Kecmanović i Stojiljković kad pišu o Ivi Andriću, vladika slavonski Jovan i dr Dušan Jovanović, pomoćnik direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju.
Oganj nam združeno donose velikodostojnici koji nas podsećaju na srpske zemlje, slavonsku, obradivu, i kosovsku, koja je takođe obradiva, ali je pri tom i sveta. Državi je ovaj dvojovanjski bratskoplameni koloplet nedovoljan, pa će Ognju ispred Svetosavskog hrama uru pre ponoći počast ukazati i raport podneti garda Vojske Srbije.
http://soundcloud.com/istinomer2/blagodatni-oganj
Papa je u obredu koji prethodi Uskrsu posetio rimsku kaznionu gde je oprao noge dvanaestorici zatvorenika i jednoj bebi, Sveti otac iskazao je, ponovo, volju da ljudima služi, naš se poglavar vala saginjati neće, svet i pastva stvoreni su da služe Crkvi koja se, eto, finansijski još nije posve oporavila od partizanskog zuluma, kad su joj oduzeta silna dobra koja su zalupani komesari smatrali prekomernim. Patrijarhov najdraži sabesednik g. Nikolić rasrdio se na zasad ne znamo koje novinare i na zasad neidentifikovane nevladine udruge. Ruše, veli predsednik, državu. Uh, ako je tako, ne treba im gledati kroz prste. Pa to je onda napad i na Diznilend koji sin Radomir, po uzoru na sina Marka utekavšeg našim sejmenima u Rusiju, kani da sagradi u Kragujevcu kao svoju velezadužbinu, to je onda udar i na fond „Dragica Nikolić“, na Bajčetinu, pa i na kuće koje je predsednički porod bespravno sazidao na danas međunarodnoj reci Savi (uh, meni je nemoguće ugoditi: krivo mi je kad g. Nikolić dobije od države stan, a kivan sam i kad njegova deca pribegavaju samofinansiranju te sama sebi obezbeđuju krov nad glavom).
Branioci bivšeg ministra Bubala, optuženog da se okoristio prilikom privatizacije Luke Beograd, pozvali su kao svedoka i Vojislava Koštunicu, slavnog legalistu s početka veka, a koji je bio odbio da svedoči o atentatu na Đinđića. Ne pada mi na pamet, rekao je ustavotvorac. Ne znam hoće li se sada povinovati pozivu suda, predlažem da postane zaštićeni svedok. Verujem da bih uprkos glasu koji bi kako se to radi sa glasovima zaštićenih svedoka bio izvitoperen, prepoznao besmrtnu retoriku oca DSS-a. Neka, dakle, bivši vladar pomogne pravdi koliko može: njegov smeštaj i njegov novi identitet biće još kakav izazov za naš još neuhodani sistem zaštite svedoka.
Šta je još bilo? Danica Vučenić napustila novinarstvo, iz reke bez povratka isplivala je na obalu, meni je ovo kao bekstvo iz Alkatraza. Televizije se kurtalisao i Džeremi Klark iz „Top gira“, potonji doduše ne po vlastitoj volji. I dok jedni okreću leđa prozoru u svet, velika bitka za mesto direktora RTS-a razbuktava se. Zaboravio sam da konkurišem, što mi govori da sa mojom motivacijom nešto ne štima, a što bi se u razgovoru sa komisijom bez sumnje obelodanilo, pa bih u konkurenciji sa Sašom Mirkovićem i Crkvenjakovim delovao rastreseno i odsutno kao Žak Tati (na tuđoj kući puzavicu sraslu sa fasadom svu srolja pola metra naniže, jer uz nju pokuša da se uzvere do prozora, pa onda savesno pokušava da je podigne i vrati tamo gde je bila).
Regulatorno telo za elektronske medije, kakvo krasno ime, stavilo je privremenu ferbotu na grešne „Parove“, Valjevo je ukrašeno krstom visokim baksuznih trinaest metara, a teškim tonu i po, predsednik Nikolić osudio je kumovsku paljevinu zastave, pa bila ova i hrvatska, ali koliko vidim i dalje mudro ćuti dok predsednik Vlade pati zbog nemoralnosti Haškog tribunala, nije gospodin Šešelj džak, pa da nam ga pošaljete i da ga kad vam se ćefne ištete natrag, nevezana vreća je pak pred Palatom pravde gurnula prst u oči Hrvatskoj, gde njegova arhiprotivnica, gle, sprovodi ono o čemu je Šešelj sanjao pre dvadeset godina: hteo je da pokojnog Tita iskopa i pošalje u ne baš časno progonstvo. E, Kolinda je u sličnom ćudorednom osvetničkom zanosu, ali na raspolaganju nema posmrtne ostatke, nego ima samo diktatorovu bistu, rad vajara Augustinčića, sram ga bilo; tu bistu, slike i sve što je podseća na diktatora poslala je Kolinda o svom trošku u Kumrovec, a crno se piše i Titovom spomeniku koji se do njenih petnaest minuta slave nekako provlačio i opstajao u Zagrebu, čistota, čistota, čistota, Beograd od pre mislim godinu nema Zagrebačku ulicu, dali su je Koči Popoviću, koji bi se verujem takvoj počasti usprotivio. Na sve strane pljušte moralni poučci, i predsednik Nikoliću Toma dobio je jedan od Kukana, od Kukana za nas zadužena, da ne ide na rusku paradu, jer Evropa ni za Dan pobede neće biti Putinu uz skute. Ministar nam Vulin Aleksandre za ustaše zadužen ispade, Gotovinu Antu generala on ocrni kao ruho svoje, ako li mu naučno dokažu da general ustaštvo ne ljubi, lično Vulin će da se izvini, u kolumni, u „Pečatu“ slavnom…
Nauka je ustanovila da dvoje od troje anketiranih građana Srbije žali, pati i tuguje što je takozvana vojna obaveza ukinuta, za JNA žali i staro i mlado, i muško i žensko, ministar odbrane bi rado izišao u susret većini, i njemu bi srce bilo puno da imamo moćnu armadu, ali za naš vojni preporod koji bi oraspoložio stavništvo trenutno nema para.
O Šešelju nadam se biće uskoro „Mali retrovizor“, k sozhaleniu moemu Vlada naša biće oštećena kako god se bude postavila povodom zahteva Haga da se vojvoda vrati u ćeliju koju su domaćini u međuvremenu okrečili i gde su laminat zamenili novim, sa šahovnicom, pohvalio bih blagorazumie Rasima Ljajića: najučtivije bi i najbolje bilo da se Šešelj sam preda. Tako je, prijatelju u belom, da vas iz Vlade ništa ne košta ni dvanaestogodišnja saga četničkog vojvode i međunarodnog suda, i da vas ništa ne košta što se tribunal popišmanio. Žao mi je, doktore, još vam je u sećanju mrcvarijum koji je smislio Koštunica, da se traženici sami predaju, a mi da njihovim samohranim porodicama poklanjamo kojekakve oktavije, avionske karte da svake subote idu džumle u posetu; Šešelj dade besu da se tamo dobrovoljno više neće ukazati, to zna i premijer, malo malo pa se i on sa svoje strane zavetuje kako niko neće na prepad hapsiti Šešelja, ako dakle i dođe do neželjenog i Vladi posve nepotrebnog izručenja, to ima da bude kulturno, blagonajavljeno i svečano – pa zašto Šešelja u Hag, ako se baš bude moralo, ne odvedu ova dvojica koja će doneti Blagodatni oganj, i zašto vojvodu ne bi ispratila garda Vojske Srbije?
