Bratstvo i jedinstvo #Retrovizor

Više bih voleo da sam brat nego šef države ili da sam predsednica vlade: slušam, na jedno uvo, jer sam u čarobnom svetu medija i još magičnijem svetu politike proveo previše decenija, ja sam kao onaj rudar čija su pluća pred kraj njegovog radnog veka takva kakva su, ili kao da sam bio radiolog koji četrdeset godina nije pripasao onu kožnu kecelju, ali ma koliko se klonio nezdravog gradiva koje u sobu curi sa nekog od petsto kanala, ipak sam čuo da je preduzeću premijerkinog brata omogućeno, premda brat to možda baš i zaslužuje, da za nekoliko godina zaradi – tu se moj alarm neuspešnog tecigazde oglasio – četrdeset miliona, kaži dinara, o, ženski glasu koji optužuješ, ne, četrdeset miliona evra. Ako u ovome ima istine, onda je predsednikov brat doveden u neravnopravan položaj, to mi je prvo proletelo kroz glavu, kad, iste praznične večeri dopre mi do ušiju tvrdnja da je Andreika sve i svja u Vojvodini, a da je gradonačelnik srpske Atine, Vučević, tek desna ručica vlasnika naše žitnice. Ako u viđenju predsednikovog brata, koje nije lišeno zavidljivosti, ima istine, onda je jaz između premijerkinog bate, kome grešna mi duša ne znam ime, i Andreja Drugorođenog uži i plići nego što sam mislio.

Kad god se pomene brat građanke Brnabić miliona botova zapište poput sokola kome je djevojka zulum učinila, zulum učinila, goru  zapalila, zar čovek koji je u krvnom srodstvu sa nekim moćnim nema  pravo na rad i na zaradu, da li nekome zato što mu je sestra zvezda u politici treba onemogućiti da se raščuje i proslavi u pravičnom svetu kapitalizma, treba li građanin Brnabić da krepa od gladi, to li bismo voleli svi mi koji smo za svoje neizlečivo siromaštvo sami krivi, i koji samo zazjavamo levo i desno ima li koga ko pošteno, pametno, savesno i shodno zakonu radi, pa da mu zagorčamo njegovo zlatno doba?

Nisam pratio je li se sestra obogaćenoga osvrnula na glasinu o povlašćenom položaju svoga brace, ali vidim da predsednik Vučić oštro poriče da je brat izrastao u spahiju panonskoga, Andrej nema u Vojvodini ni jedan jedini ar, uskliknuo je sa ljubavlju prema bratu i sa gađenjem prema klevenicima predsednik, bi mi malo i žao, da je rođeni brat vladara tj. vlasnika vascele Srbije puki bezemljaš, proleter, koji ne znam ni je li u radnom odnosu, jer se nešto u meni opire da pratim kako se živi u porodicama onih koji su se u našem trajnom metežu pokazali najokretnijima.

Nama se ne može ugoditi: ako je blizak srodnik faraonov zaposlen, onda je to faraon naložio, i tu nikakvog konkursa naravno da nije ni bilo; ako taj isti rođak okapava u Zavodu za zapošljavanje, onda se bavi nečim sumnjivim ili parazitira na večnom i neuporedivom uspehu brata rođenoga!

Onda sam pročitao da kupoprodaja vojvođanske zemlje ide preko gospodina Andrjuše, ali ovi koji guraju nos u tuđe poslove i u tuđ tanjir vele da se to ne da dokazati, jer i katastri i druge ustanove navodno ili odista rebre sve od faraona i uskraćuju podatke o prekrajanju atara ili placeva podesnih za gradnju. Ja u odbranu nikad viđenog brata mogu reći da mi se nije obraćao ni sa kakvim ponudama da otkupi moju dedovinu, ni brat niti gradonačelnik Vučević, kome bi, doduše, bilo ispod časti, čak i u svojstvu Desne ruke, da ide po selima i da takoreći mešetari.

Što se mene tiče, oba brata su na svom mestu, na svojim mestima, svak na svom mestu, i ako prvopomenuti zarađuje tako mnogo, onda plaća i ponajveći porez, izdržava silesiju porodica, kao Namenska, Bog je blagoslovio, zapošljava bog te pita koliko mnogo radnika, među njima možda i Andreja Vučića, ako potonji zaista nema nijedan spahiluk, nijednu fabriku, nijednu televiziju, nijednu plantažu, nijedan lanac hotela, nijednu banku, i šta ti ja znam, a čime bih ja da sam predsednik obradovao svog brata. 

Nego, kad rekoh da nam se ne može ugoditi, gunđali smo kad su tadićevci iz Amerike za devesto hiljada dolara otkupili i o trošku države doveli našijenca optuženog tamo za ozbiljno nasilje, sad se pak diže dževa što je drugom nasilniku, dvostrukome rukolomcu, omogućeno da otputuje u Crnu Goru, gde je još Miholjsko leto, i gde će mu biti prijatnije nego ovde gde nije ostavio najlepši utisak, mi režimo dakle i kad vlast nekog dovede u domaju, i kad ga lično ona otprati ili barem pusti da odjezdi u tuđinu, ovog puta u zemlju otimača naših svetinja: sloboda kretanja zajamčena je Ustavom, vlast je samo poštuje i sprovodi u takozvani život.

Društvena pokretljivost postoji i u najvećim medicinkim ustanovama, tko bi gori, sad je doli, neposlušni načelnici degradirani su, a ako su do tih pukovničkih i generalskih činova i titula došli zahvaljujući svojoj stručnosti, neka je primenjuju na svojim novim radnim mestima, jer ih dobra SNS nije najurila sa posla, a mogla bi sve da ih pozatvara, jer su se solidarisali sa lekarima nezadovoljnim kako se Krizni Štab, Krizna Premijerka, Krizni Ministar zdravlja, Krizni predsednik Republike i ostali krizni dužnosnici ophode sa epidemijom i sa stanovništvom.

Ako u državi nemamo princip smenjivosti, imamo ga barem na VMA, a imali smo to i na Dedinju, kad je direktor Đukanović bez ijedne reči smenjen, tamo direktor, ovde načelnici, ali ako ste bili na čelu nekog odeljenja, ako odatle potiče taj vaš čin, sada ste opet načalnici, начинающие специалисты, opet ste početnici, na ruskom начало znači početak, imate nov početak, a na vaša mesta doći će dobri članovi Partije, vojnici Partije, koji po znanju i iskustvu možda zaostaju za vama, ražalovanim načelnicima, ali će ih upravo ovo prijatno unapređenje podstaći da se usavrše i da vas dostignu, nadahnuće im je najvećma bivši predsednik Nikolić, koji se uz vladarski rad školovao, pa možda čak i preučio, inspiracija im je i njihov sadašnji dobrotvor i zaštitnik, koji je pre nego što se vozdigao govorio samo srpski (delijski, potom šešeljevski) i engleski, a danas ne zna kojim bi se od silnih stranih jezika najradije blagoizrazio, kineskim, latinskim, nemačkim, ruskim, mongolskim, turskim, uči stare participe u hebrejskom, ostaje mu samo još da usavrši japansku fonetiku i da savlada tečno dva narečja na svahiliju.