Carstvo litijuma #Retrovizor

Dobro došli u zemlju rudnika! Tako ćemo mamiti turiste koji će kod nas moći budzašto da iznajme nove električne automobile MADE IN SERBIA, pa i da ih povoljno kupe i odvezu kao suvenir, biće za grupe organizovane ture, „Od okna do okna“, gde će naši voljeni gosti i dobre trošadžije prvi put u istoriji moći da vide šta se sve nalazi ispod lepog lica Srbije, koje su neki donekle i videli.

Mislim da je predsednik rudu otkrio najpre u svojoj glavi, naprežući se da Srbiju učini ponovo slavnom kao što je bila u srednjem veku: šta je moglo biti najrazvijenija privredna grana u državi koja nema Parking-servis, nema Oko Sokolovo, nema razvijenu kockarstvo, pa ni turizam? Srbija je od trinaestog veka bila najraskopanija oblast u tadašnjoj Evropi, preci današnjih žitelja Evropske unije, dosadne i uobražene porodice koja nam se svima već popela na glavu sa svojim poglavljima, pevali bi od radosti kad bi dobili posao u srpskom rudniku – zašto najveći vladar ovog umnogome doduše već upuštenog veka ne bi obnovio rudarstvo?

Njegovi prethodnici, župani, carevi, kneževi, vadili su olovo, bakar, gvožđe, srebro, zlato, ali su siroti bili slepi za litijum koji im je bio ispred nosa; zahvaljujući nepostojanju električne struje i istoimenih automobila, neprocenjivo bogatstvo tavorilo je ispod naših oranica, šuma i pašnjaka opevanih u mnogim pesmama, sada je na raspolaganju mladom županu koji je već našao udrugu voljnu da buši našu dedovinu, da je podzemno čerupa i pelješi, ali tako da nama svake godine ostane osamnaest milijardi evra!

Kao i svaka revolucionarna zamisao tako je i ova rođena u predsednikovoj neumornoj glavi naišla na opiranje neprosvećenih (koji svuda, a kod nas i više nego drugde, imaju ogromnu i stabilnu većinu): nećemo rudnike, nećemo milijarde, hoćemo da sirotujemo kao naši stari, da udišemo nazagađen srpski kiseonik i da se kupamo u bistrim rekama, kao naši stari što su se kupali… – O kojim našim starima govorite, braćo moja nerazborita: šta ćemo sa našim još starijim staarima, koji su imali ludu sreću da žive u srednjovekovnoj Srbiji, gde su strani radnici bili u kopovima, a naši su ljudi samo razmišljali o escajgu, da li se lakše održava zlatni ili srebrni komplet za dvanaest duša!

Ima glasina da je protiv predsednikove vizije peticiju potpisalo sedamdeset hiljada sabotera, to je doprlo do ušiju samog cara koji će v takom sluchae raspisati pravoslavni referendum, ta samo u svojoj partiji ima mnogo više sebara nego što ima ovih koji su, zloupotrebivši pismenost, posledicu obaveznog i besplatnog školovanja, potpisali pergament da su protiv vladaoca i protiv napretka!

Slutim da referendumsko pitanje ne bi bilo brzopleto i nepromišljeno, kao na primer: „Želite li da zbog brze zarade, sa kojom vi u vašim malim životima nećete imati ništa, upropastimo pradedovsku zemlju, pradedovski vazduh i naše materinske vodotoke?“. Pitanje biće, verujem, opširnije i slikovitije: „Da li želite da se u našu riznicu svake godine slije osamnaest milijardi dukata, pri čemu ne biste vi radili u rudnicima, nego biste stranim radnicima izdavali stanove za lepe pare, oslobođene poreza, od vas bi kupovali maline po cenama koje vi odredite, mlečne proizvode isto tako, obogaćena država davala bi vam premije za svaki vaš poslovni poduhvat, ako je samo u skladu sa zakonom. Možete naravno da zaokružite i odrečan odgovor, ako želite zlo svojoj zemlji, svojoj porodici i sebi samima. Za građane koji vole da nešto osujete biće uskoro još jedan referendum, tu će pitanje biti ‘Jel hoćete da sve pozatvaramo, jel to hoćete?!’, pa tu pustite srcu na volju, a sad pamet u glavu, glavu gore, živela Srbija, da ili ne?“

Zemljom je faraon Vučić zavladao i vlada kao niko dosad, nebo nam je osigurao kupujući migove, raketne sisteme, helikoptere, njegovi vazali premostiće Ušće žičarom i gondolama naspram kojih će venecijanske gondole biti smešne, e, na red je došla utroba Srbije: kulturni i privredni procvat mora se spustiti i u Donji svet.

Usred predsednikove hrabre bitke za litijum i za „Rio Tinto“, nišču duhom kompaniju koju nam Proviđenje šalje da posluži našoj višoj svrsi, Haški sud je sam sebi dao za pravo što je generala Mladića osudio na tamnovanje do njegovog poslednjeg časa.

Vizionar je – meni se čini juče, iako bilo je to pre više godina – skidao ulične table sa Đinđićevim imenom i lepio plakate sa imenom generala koji će biti dvared najstrože osuđen, ista osoba je obožavala i hvalila generala kao heroja koji brani i predstavlja sve nas, sad nam, preko sedam mora, poručuje da mi nismo počinili ništa rđavo, da nismo osuđeni mi, nego taj pojedinac, i da svi do jednog podignemo svoje neosuđene, lepe glave gore.

Tako nećemo videti šta se valja i sprema ispod naših nogu.

Naslovna fotografija: Fonet, Milica Vučković