Pravoslavlje ispunjava želje, pevala je „Galija“, samo je kod Neše pravoslavlje dolazilo sa juga, a premijera Vučića zapljusnulo je sa lica mesta, tj. sa istoka: mi se potužimo da kuburimo sa oružjem, evo vam toliko i toliko migova, platićete kad stanete na zdravu i nogu, premijer Srbije evocira naglas uspomene na sebe samog, što mu je omiljena razbibriga, ja toliko, braćo, radim, da ni smartphone nemam, ne prođoše sutki, tovarishch Medvedev uručuje mu ganc nov aparatchik made in Russia, da se ne izlane kako nemamo podmornice, pa da nam Rusi i to prodaju na veresiju, ili da mu se ne omakne kako prenumeranti „Večernjih novosti“ čeznu (toskuiut) za Mirjanom Marković, pa da autorku najtraženije knjige na Beogradskom sajmu Rusi deportuju u domovinu.
Od građanskog rata koji se u predsedničkom snoviđenju javio Nikolić Tomislavu ne bi ništa, nisu se iskristale strane toliko naoštrene jedna protiv druge, i toliko naoružane da udari Srbin na Srbina, doduše, to još može da se obistini, da ne kažem: popravi – ako iko od naših bude priznao Kosovo! Ali ako ga mi i ne priznamo, tu je UNESCO, koji nam beše zagorčao nekoliko nedelja ovozemaljskog života, mislili smo da život nema smisla ako Kosovo uđe u Međunarodni olimpijski komitet, pa smo se nekako uzneli iznad tog nemilog i nebogougodnog događaja, ali otimači nalaze nove ustanove u koje bi da se učlane, tako su se nameračili na UNESCO, mi smo se herojski uskopistili, ali smo bili spremni i na najgore, samo, ima Boga, propao je pokušaj lažne države da se do neprepoznatljivosti izmeša sa nelažnim državama, starim članicama svetske organizacije i njezinog odjela za zaštitu svetinja.
Krvoproliće je izostalo, pred nama su bitke na širokom veberovskom polju rada, ali ni one oružane nisu isključene, što reče pokojni Milošević, i što nedavno reče sasma fino držeći patrijarh Irinej. Crkveni poglavnik blagopoziva u sveti rat za povraćaj Kosova u naše sveto okrilje, veli da Svetu zemlju moramo povratiti milom ili silom, ali, iskreno, ne bi li nam srce bilo na mestu kad bismo junački povratili naše svetinje, a ne na nekoj mirovnoj konferenciji, gde uvek ima trgovačkog duha, Isusu toliko mrskog da je trgovce koji su se raspištoljili u Hramu Gospodnjem snagom volje razjurio kano Marko Turke na buljuke: zašto rusko oružje ne bismo ustupili Crkvi, da ga ona blagosilja i upotrebi? Prežalili smo olovo i druge rude kojima Kosovo obiluje, prežalili smo plodni černozem, naša indrustrija i naša ekonomija mogu bez svega toga, jedino za SPC i Đorđija Crnog Vukadinovića nema života bez Kosova, oni su više i nego SANU vezani za našu kolevku i za našu najskuplju reč, njima treba i prepustiti odsudnu oružanu bitku, a mi ćemo na društvenim mrežama da ih bodrimo. According to Beba Popović, Crkva odavno ima vojno ustrojstvo, imade svoje pukovnike, sigurno i druge vojne činove, sad imamo oružje, imamo okupiranu teritoriju, imamo slavnu ratničku tradiciju – šta se čeka?!
Ministar Vulin daje sve od sebe da nas vrati na put bezobalnog srboljublja koje u njegovoj dojuče komunističkoj kosmogoniji otelotvorava Dragutin Dimitrijević Apis, zaverenik kakvim se i dan-danas ne može podičiti svaka država, ma kako da je privredno ili kulturno razvijena. Apisovi su pukovnički prsti bili upleteni u nekoliko atentata, Vulinov idol bio je najrazdraganiji kad bi kakav kraljevski par skončao u lokvi krvi. Ako taj hobi prenebregnemo, Srbiju je voleo više od svega – to je lično Vulini otkrio jedan grčki anđeo koji mu se bio spustio na širit njegove crne vijetnamke.
Kad je Srbija nekome iznad svega, taj je onda ministru Vulinu iznad svega i iznad sviju, pukovnik Dimitrijević ostao je holostoi, nije se ženio, što mu je kod Vulina isto plus (Palma neka misli šta misli), a istrajno trezvenjaštvo, kome zaverenik beše pribegao možda i radi vlastite bezbednosti, toliko je očaralo našeg Vulina, da ovaj samo ponavlja kako živi za dan kad će Apisu moći da kaže „dobrodošao kući“; kad bi mu, kaže, uspelo da do kraja života to doživi, njegova karijera, započeta pod dirigentskom brezovom palicom Mire Marković bila bi dovrunjena i spremna za istoriju; rad je da Apisove posmrtne ostatke povadi iz Grčke, da ih naši paleontolozi sortiraju, pa da ih sahranimo u Aleji velikana.
Kad smo kod velikana, Boris Tadić sklopio je Dvojni pakt sa Čedom, i daće Boriska, gle ti sada, sve od sebe da istopolnim verenicima svane nova zora, da se mogu ljubavnici istoga pola venčavati kud god im drago, u opštini, crkvi, na splavu (zašto ne i na Kosovu ako ga Irinej milom ili silom vrati gde mu je mesto?).
Povijesničar Predragi Marković, koga je matični klub na nekoliko sezona dao na pozajmicu besmrtnom SPS-u, ističe se, to mu verovatno već i piše u partijskoj karakteristici; prosvetlio nas je tvrdnjom da Albanci nemaju nijedan jedini spomenik; to je narod, drugim rečima, koji može da ozida samo ono što mu treba za život u dolini plača (na otetoj srpskoj zemlji): da iskopaju trap za krompir, da ozidaju bunar i sl, doklen su im zadužbine zidane u srednjovekovnom stilu ili zadnja rupa na svirali, ili sanak pusti, nemaju ništa, a hoće u UNESCO! Koji treba da im postavi kulturni cenzus: šta su vaše svetinje, i od koga hoćete da ih međunarodna organizacija brani? UNESCO je specijalizovan za ono što baštini čini zub vremena, ali neće mirne duše gledati ni ako neki vandali skrnave ili daleko bilo pale i ruše ono što je mnogo kulturnija i zapravo viša rasa, o svome trošku i vođena svojim osećanjem za uzvišeno, blagosazidala i oslikala!
Drugo smo mi Srbi!
Predsednik Nikolić kad zida bogomolju na svome osveštanom i državnim bagerima poravnatom gumnu znade da ulaže u kulturno-istorijski spomenik, koji će u početku izazivati divljenje samo svojom lepotom, ikonostasom, portom punom mirte i čempresa, te kriptom u kojoj će možda blagopočinuti ktitor lično! Kad Prva dama napravi selfi u svojoj fondaciji, i to je artefakt, i to će ući u svetsku istoriju dobročinjenja i u istoriju mode. Kuće koje su predsednikovi sinovi protivzakonito izgradili na obali Save biće isto kulturni spomenici, buduća Srbija brinuće o tim istorijskim zdanjima kao što danas brine o Belome dvoru i o svim Karađorđevićima, mi proizvodimo kulturu čega god se dohvatimo, doklen Albancu daj nogare i testeru, i on će da seče drva dok se ne smrkne, a ovamo bi u UNESCO: opet ćemo, kažu, da konkurišemo!
