Čovek i sekira #Retrovizor

Ne znam kako su Metro, Goldvin i Majer stvorili besmrtni logo za svoju producentsku kuću, ali ne mislim da su pošli od ideje lava, pre će biti da su, videvši snimak lava, pomislili: hej, ovo bi moglo da bude naš zaštitni znak! Ili su dugo snimali lava dok model nije nemarno zarežao i proteglio se onako kako je njima bilo potrebno? Bilo kako bilo, nama je sa neba, sa srpskog neba, pravo u središte Srpskog sveta, pala gotova špica: ukazanje ministra Vulina na proslavi Dana policije moglo bi da bude najavna špica za sve vesti na televizijama sa nacionalnom pokvarenošću, pokrivenošću: fanfare kakve nisu čuli ni Bonaparta, ni notingemski šerif, organizator tolikih turnira u streljaštvu, najavljuju ministrov svečani dolazak, marš ministrov od svlačionice do svečane bine ne bi mogao ceo da uđe u najavnu špicu, ali bi odlomak Ukazanja trajao duže nego protezanje lava: sam hod ministrov unosi radost i nadu u svačije srce, ako je ovo čisto: ništa muževnije, borbenije, svečanije i otmenije nisam video, strojevi korak je ministar učio očito od nekog školovanog vojnog koreografa ili tanc-majstora, ramena mu se u ritmu fanfara i doboša pomeraju naizmenično napred-nazad, i gore-dole, samouvereno se ministar klati i gega, od čega se prestupnicima ledi krv u njihovim prestupničkim žilama, a od čega nema ničeg boljeg za uvod u vesti, gde bi predsednik Republike i ministar policije svakodnevno besedili šta smo od oružja tog dana pazarili, i ko bi sve trebalo da debelo promisli pre nego što učini nešto nažao ikome u Srpskom svetu. Ako si uzimao časove hrabrog hodanja, to ti nije minus, druže Vuline, nećeš zameriti, kamarade, jedino se Tebi obraćam ovako prisno, kao što se svaki pionir, koji je uveliko persirao učiteljici, obraćao drugu Titu.

Što se govorništva tiče, učio si od najboljih, premijerko, meni najdraža, možete se ponositi svojim sledbenikom, štićenikom i pomagačem, kakav si samo kontrast postigao odajući nam tajnu da su svi novopečeni policajci bili u inkubatorima, novorođenčad teška svega jedan kilogram su, zahvaljujući najpre našoj medicini, potom jedno vreme zahvaljujući majkama, i danas opet zahvaljujući državi, izrasla u omladinke i omladince kojima policijska uniforma stoji kao salivena, dok si Ti, premda rođen sa tri kilograma i sedamsto, nakon nekoliko desetina herojskih pokušaja digao ruke od paramilitarnih dolama i kriptopoligonki: “Vas su od kile mesa podigle vaše majke, možda i pokoji samohrani otac, a država vas je doranila , i tako doranjene vas iškolovala i dala vam vlast i silu…” Tako se barem meni urezale istorijske reči ministrove, a najbolji student Policijske akademije beše izva… izjavio kako je policija tu da brani Srbe, što naravno nije istina, ili ne bi smelo da bude istina, ali i najbolji student Pravnog fakulteta nije razumeo skoro ništa od onolikog gradiva koje je savladao sa odlikom, pa šta?! Možemo se samo pitati šta je gore po državu i njene uboge građane: da vladar ne poznaje pravo, ili da ga ne priznaje.

Predsednik Republike utiče na naš život i onda kad to ne namerava, i kad štaviše ne zna šta je u kome od podanika probudio. U meni je probudio mutno, avaj, sećanje na priču iz čitanke, a koju sam ne umem da nađem -vajni istraživački novinar – u vrletima i bespuću interneta, a minulo je otad šezdeset leta, i ostalih godišnjih doba, u toj priči nekolicina ljudi, možda čak baš i drvoseča, ugleda na panju nečiju zaboravljenu sekiru, uh, dobra sekira, proletelo je svima u isti mah kroz glavu, ali dok je to njima proletalo, jedan od njih viknu: “Ja sam je prvi ugledao, moja je!” Ostali su želeli da sekira bude zajednička, jedan od junaka predložio je da se vlasnik sekire odredi žrebom, drugi da kao prelazni pehar sekira svake sezone pređe u ruku novog vlasnika… U taj mah nailaze seljaci vičući da im je sekira ukradena te da će vinovnika u inače pitomom šumarku podvrgnuti telesnoj kazni… “Šta ćemo sad!?! – progovorio je u množini i u panici onaj koji je sekiru već bio zabacio na rame… E, danima i noćima slušamo predsednikovo “šta ćemo sad”, a prigrabio je ne samo sve sekire, nego sve alatke koje su na blagoslovenom raspolaganju državinim organima, ustanovama koje pripadaju trima nezavisnim granama vlasti, rado bih ga hrišćanski i svetosavski požalio što je prisvojio toliko sikira, ali mi ne ide od ruke, možda je i sama reč “sekiracija” proizišla iz priče koju ne mogu da nađem, a koju sam prepričao kao rana Ana.

Naš voljeni “Soko”, dika Železnica Srbije, nekoliko puta je kamenovan, je li moguće da je neko hitnuo kamen na vagon u kojem se prvi svečano provozao predsednik Republike!? Naše brzo jato ima samo tri sokola, i preostaje mi samo nada da su kamenovana ova druga dva voza, u mislima premeštam kompozicije kao što šibicar premešta kutije kojima prikriva čarobnu kuglicu: ova nije, ova nije… predsednik je kuglica, za koju se nadam da je bila u vozu koji još nije oskrnavljen i oštećen huliganskim i saboterskim kamenjem, pa je li moguće da policija, koju smo podigli od kile mesa i doranili je državnom ranom, ne može da nađe počinioce naoružane kao da smo u kamenom dobu?

Razumem da dojave o podmetnutim bombama stižu boktepita odakle, i nije lako stati za vrat stotinama počinilaca, bisera rasutih po celom svetu, ali da se ne može utvrditi ko lansira projektile u okno i karoseriju novog voza – to ne ide u glavu ni meni ni Moni, s tim što ja ništa ne preduzimam, a ministar bi da donira policiji nekoliko dronova (Made in Pink), koji bi pratili sokolove, tako je, gospodine Moneti, pa “Wells Fargo” zar nije na poštanskim kolima pored kočijaša imala i pratioca, koji je jamčio putnicima da će kroz preriju bezbedno biti prevezeni i oni i njihov prtljag, osim naravno ako ih ne presretnu drumski razbojnici, ili Komanči koji se za netom spaljenje vigvame svete svim belim ljudima koji se vozikaju kroz njihovu dedovinu.

According to Milan St. Protić, koga novoradikali zovu lažnim istoričarem, predsednik Republike stoji tik uz lepi bok plavuše koja iz vascele ruske i svetske književnosti najbolje obožava Tolstojevskog, predsednik je u jednoj od svojih bezbrojnih monodrama pomenuo i Natašu Raskoljnjikov, lažni povjesničar s pravom zamera našem najslavnijem poligloti što prezime kentaurke, sa imenom iz “Rata i mira” i prezimenom iz “Zločina i kazne” navodi u muškom rodu, pridružujem se ovoj nadasve dobronamernoj primedbi: svak ko preuči, ko previše čita, ko guta sve, od čika Jove Zmaja do čika Vebera, može da pobrka imena junaka, ali neko ko sa Putinim (ne Putinom, jer bi onda vladar Rusije bio ženskog roda!) satima razgovara na ruskom, dok prevodioci ne mogu da ništa da pisnu, morao bi da žensko prezime stavi u odgovarajući rod; i đaci koji nisu učili ruski znaju da kažu Nataša Rostova, a nikad Nataša Rostov, jer bi potonja v takom sluchae bila muško, ili bi bila žena-grad.