Iako sam dobronamerno od jedne čitateljke ukoren i posavetovan da se manem predsednika Republike kao osobe nedostojne tolike pažnje i grubosti, te da se usredotočim na premijera, moram, da ne kažem kao Gogolj što je morao, imati i junaka koji nije onakav kakvog bi publika želela: ponosito i naprasito odbio je Tomek poziv da svojim prisustvom uveliča ionako uveličanu svetkovinu Kolindinog umalo ne rekoh krunisanja, ali mu i to nije dovoljno, nego je izjavio kako mu je već preko glave da Hrvatska ponižava Srbiju. Rekao bih da predsednik svoju prćiju doživljava kao personifikaciju, kao umnogostručeno ljudsko biće koje malo malo pa se uvredi. I njegova savetnica kad shodno potreb. službe oplete po ostacima zaklanog DS-a, kaže kako je Srbija za Tadićevog vakta opljačkana i ponižena. Iz predsednikovog gunđaluka razabrao sam da još nemamo ambasadora u pitomome susedstvu (ništa od mog otvorenog pisma MIP-u da me proizvede u Moju ekselenciju, budući da jezik te sredine poznajem bolje nego ijedan drugi strani jezik, a četiri godine dembelisanja u Zagrebu oporavile bi me za možda još koji mandat), hajde da uključim i Vučića, koji je otišao tamo gde njegov partijski šef nije.
Ako su njih dvojica u svetosavskoj slozi, onda planski igraju jedan dobrog, drugi lošeg policajca: dok Vučić ubira pohvale od Evrope, Nikolić istrajno srbuje, što će glasači, vazda opsednuti nacionalnim ponosom, umeti da cene i nagrade. Da, predsednik ne krije da bi ga izuzetno razgalio još jedan mandat. To mu verujem, ali se nadam da mu na prozoru kuće u Bajčetini, nad kojom nema aviona, helikoptera, dronova, cepelina, paraglajdera i sl. i oko koje vlada večni lovostaj, stoji gavran koji mu svaki put poovski, samo na jeziku naših otaca kaže: „Nikad više!“
Međunarodni sud za ratne zločine podjednako je razočarao vlastelu i u Srbiji i u Hrvatskoj. Strane u sporu optužile su jedna drugu za genocid, ali je sud ustanovio da genocida nije bilo. Kako nije bilo, ispade „gde si bio, nigde, šta si radio ništa“! Sud je, da ne uvredi ni jednu drugu stranu, galantno priznao da je zločina bilo, ali da, eto, genocid nije uspeo, tako je to kad ne postoji međunarodni sud za genocid, ovaj je ustanovio zločine i dalje nije mogao, zato se oglasio viši sud u liku Milorada Dodika koji nam je poslao utešnu depešu da je genocida u Hrvatskoj bilo, nisam se udubio u Miletov verdikt, ali mi nešto govori da su Hrvati genocidlije.
Hoće li u albanskim čitankama biti lekcija pod naslovom „Prilična seoba Albanaca“, hoće li narod iznedriti slikara, kao mi što imamo Paju Jovanovića, da seobu umetnički ovekoveči? Svi su na Albance kivni, i Evropa, i Mađarska, koja im je prva evropska stanica, i Srbija je kivna, a kad smo se mi selili sa Kosova, čak u dva navrata, onda je to bilo na svom mestu! Seoba je, vele pronicljivi analitičari, organizovana, pa šta ako i jeste: čak i ako nesuđenim imigrantima neko manipuliše, zar ne moraju prethodno da postanu prilično očajni? Dva Albančeta upisana su u batočinsku osmoljetku, možda istu onu u kojoj je opismenjen Bora Jović, otac je tu otvorio pekaru, đaci još ne znaju srpski, ali u školi jedan nastavnik govori albanski i drži im časove na njihovom maternjem jeziku, dok ne savladaju jezik sredine i većine. Na internetu je lavina protesta protiv ovog izdajničkog akta škole, da li možemo mi našu čeljad da upišemo u albansku školu na Kosovu i sl. Pa ako tamo živimo, pretpostavljam i nadam se da možemo, ako to želimo, kao što pekar i njegova brač. družica očito žele.
http://soundcloud.com/istinomer2/cuvar-glasova-u-zimskom-periodu
Narodnoj skupštini zatrebaće Veliki rečnik uvreda, koji besplatno biće podeljen poslanicima, da se u slobodno vreme kulturno uzdižu i da izbegnu isterivanja iz skupštinske sale te novčane kazne zbog korišćenja ružnih reči, pretpostavljam da će biti raspisan konkurs, kao poslenik pisane i usmene reči, zašto da ne postanem jedan od autora ovog rečnika (ako propadne ovo sa Zagrebom) – Crna lista srpskog poslaničkog jezika će skupa sa Rečnikom Matice srpske, gde su sve reči bogougodne, obuhvatiti vasceo srpski jezik.
Kad je već ostao u rodnoj grudi, daleko od razuzdane gomile, predsednik se posvetio svojoj omiljenoj razonodi, podeli odlikovanja, ni manje ni više nego osamdeset osam? Podsvesno želi da bude Tito? I Tito je u prvo vreme bio biran, dok se nismo setili da ga zakonski izuzmemo iz te dosadne igrarije sa ionako poznatim ishodom. Među prvonagrađenima našao se general Diković, koga Fond za humanitarno pravo okrivljuje za zločin na Kosovu. E, pošto se stanovništvo nije diglo na noge, pošto Beograd nije bio preplavljen transparentima „Svi smo mi Diković“, predsednik je kao osoba koja nas sve predstavlja i objedinjuje u svom telu, izlaganom, avaj, onome postu do smrti, preuzeo na sebe ovaj bratoljubivi teret. „Evo ti, Dikoviću, diko naša, da te čuva od uroka i od još neiskorenjenih dosadnih kandićevaca, u zdravlju da ga nosiš, i boljim da ti ga zamenim u jednom od naših budućih mandata!“
U Ćupriji i Paraćinu održan je pomen žrtvama četničkog pokolja, po dvanaest građana zaklale su u oba ova gradića četničke trojke pod namerno nebudnim okom hitlerovaca koji su tamo još sprovodili svoj slavni policijski čas. Ovaj parastos baca senku na slavni ravnogorski pokret, potrošismo tolike novce iz državnog ubogog budžeta da nađemo Dražin grob, a gle šta se gerilcima u porobljenoj Evropi sada spočitava!
Minstarstvo kulture smatra da nismo lepo žalili propisanog dana, nezadovoljno je medijima i bilo bi najbolje kad bi ih zamenilo drugima, naši tabloidi i starofrajlinsko naci glasilo nisu se na Dan žalosti vladali kako dolikuje, imali su na naslovnim stranama svoje dežurne budalaštine pretpostavljam, ali šta se tu može: pitanja morala su pitanja dobrog ukusa. Ko je mogao trenutnom šefu države propisati da žali što je Ćuruvija streljan u haustoru na Uskrs? Sadašnji skrušenko i pogruženko se uskopistio u pok. „Utisku nedelje“ da ne žali i da to čuvstvo u njemu, neupoznatom sa čuvenom pesmom Džona Dona, ili sa Borhesovim „Žaljenjem zbog bilo kojeg preminuća“, niko neće izazvati.
Što se tiče slobode izražavanja u Srbiji, ministar Tasovac kazao je da je situacija do-bra, dakle, kad god nije Dan žalosti kod nas je u novinama i na televiziji sve cakum-pakum.
Prijatelji Srbije Čomski i Handke postali su počasni građani Beograda, Srbija je nit koja ih povezuje. Mogli bi na imanju koje je Handke dobio od gradonačelnika ili od kremanske skupštine da provedu koje godišnje doba, da u četiri ruke, po uzoru na mladog Kecmanovića i ml. Stojiljkovića napišu štogod o stradalničkom narodu, koji sam sebe žali od jutra do mraka, ali kome prija kad se sućut probudi u nekome ko je tuđa kost. Volimo predsednika koji ne žali mučki ubijenog sugrađanina, a volimo i ove ljude koji kraj svega lepog što ih okružuje u njihovim razvijenim državama još mogu da požale prekomorsku braću u Hristu.
Doktor policijskih nauka Stefanović zadovoljan je dakako što policija ima osumnjičenog za ubistvo koje je krunisano odsecanjem udova žrtve, poput tužilaca koje je gledao u tv serijama. Iskreno je i takoreći prostodušno obznanio da su u stanu osumnjičenog nađeni delovi žrtvinog tela, te da misli kako „imamo dobar slučaj“. Vrlo lepo rečeno. Šta je još bilo? Dobri Toni Bler posvetio je rest of his life usavršavanju naše vlade, isto kao što i Klod Štros, najslavniji registrovani sladostrasnik Međunarodnog monetarnog fonda, u pomaganju Vučiću traži izlaz iz svoje razuzdanosti. Nije Stros Kan dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, nego se kao jedan od glavešina MMF raščuo po vanškolskim aktivnostima, ali naš premijer pruža svakome priliku da se iskupi, presaldumi, pokaje i prodobri. Jeleni Trivan dade na uživanje Službeni glasnik, na čelu evropske komisije, kancelarije, otkud znam, je Ksenija rođ. Milivojević – jesi kao posve mlada bila u zloglasnom G17, ali si umela odonud i da odeš, neka ti je prosto. Milosti neće biti jedino za njezinog bivšeg poslodavca Đelića. Božidare je, tako tvrdi poslanik Srpske narodne stranke, na ulici svojim karakterističnim tenorom pripretio naprednjaku da će ovaj biti gotov pomene li časno ime familije Đelić u skupštini. Dragi prijatelj i domaćin Tadićev Berluskoni toliko se istakao u dobrotvornom radu, kojem ga je za njegovo dobro podvrgao talijanski sud, da mu je kazna smanjena za četrdest pet dana, pa će se zhizneradostnyi Silvio, koji je našem predsedniku Tadiću tepao da je pljunuti Džordž Kluni, vratiti svojoj nedobrotvornoj kapitalističkoj delatnosti.
Penzioner, kome naravno da ne znamo ni ime, nego samo njegov trenutni uzrast (77), poklonio je vozilo kuršumlijskoj hitnoj pomoći. Ima dakle života i izvan olimpijskog plemena nahodiashchegosia pod mojom služb. prismotrom.
