Cveće zla

U „Hiltonu“ je baš tog istorijskog dana zasedala Nacionalna avangarda, društvance rešeno da se o vlastitom trošku i svom umetničkom stilu pozabavi bezbednošću svega što je srpsko, takvih udruga ima po celom zemnom šaru, rodoljuba kojima suze navru kad se pomene pridev izveden iz imena njihovog naroda, ali ovi naši nisu zasedali u mesnoj zajednici, niti pod hrastom, kao ustanici, niti u katakombi, kao rani hrišćani, ili kao bogumili, koje je naš voljeni Nemanja satirao koliko god je mogao, ne, sabrali su se nadomak neoromejske fontane na Slaviji, a njihovu naučnu konferenciju otvorio je niko drugi nego predsednik Republike, uz skute mu je bila predsednica Vlade Ana, koja je verovatno održala predavanje o digitalizaciji Istočnog Romejskog Carstva, čijim se podanicima osećaju osnivači Avangarde, ukazao se tu i ministar Vulin, što će reći da ova nevladina i neprofitna organizacija uživa puno i najviše pokroviteljstvo države, države koja se zvanično i bolno priseća traume od pre osamnaest godina, kad su protivnici Miloševićevi i Šešeljevi na čitav dan i noć preuzeli prestonicu. 

Imamo vojnu bezbednosnu agenciju, imamo Batinu BIA-u, imamo vojsku, imamo policiju, imamo komunalnu policiju, imamo armiju Parking servisa, hiljade uniformisanih lica kojima samo umesto onog njihovog računala treba dati oružje, ako bezbednost države bude ugrožena, ali kraj svega toga predsedniku, premijerki i ministru odbrane puno je srce kad se građani sami nacionalno osveste, kad se nacionalno uznesu i kad se nacionalno organizuju. „Sam se vaspitaj kako da za Kajzera pogineš“ (Udo Kraft, Lajpcig, 1915.)

Osnivači i članovi Nacionalne avangarde su rodbina i potomci vizantijske kraljevske porodice, a svojim precima počast odaju tako što su za svoj amblem uzeli šlem, dizajniran u helenskoj Grčkoj, pa usavršavan u Rimu, kome smo darovali silesiju imperatora, šlem je u boji prvih ljubičica koje se pomole pod srpskim snegom, kad nam grane sa Istoka sunce, da sam juče umro, ili da nije bilo naučne konferencije Nacionalne avangarde, ne bih ni znao da je ljubičasto bilo boja vizantijske carske porodice (evo, i sad sam se naježio dok ovo pišem).

Ko kaže da kriptoradikali ne slave Peti oktobar?!

Bivša učenica i mezimica Šešeljeva, a danas predsednica Skupštine, Maja Gojković, nije se zadovoljila slavom koju su joj donele fotelje, na jedvite jade, a na našu sreću i diku vraćene u osveštane odaje Doma Narodne Skupštine: baš povodom Petog oktobra upriličila je osvedočena ljubiteljka umetnosti svoju prvu samostalnu izložbu slika, dobro, nije izložila svoja platna, niti slike iz porodične kolekcije, ali je dala da se naprave kopije svega što su snage haosa i bezumlja odnele iz upaljene Narodne skupštine tog odvratnog dana, kad je pao voljeni Sloba, i kad su bili spremni da popadaju svi njegovi saučesnici koji su, poznala se krivda pravda, svi, gle, ponovo na našem čelu!  

Eto. Svako zlo (a Peti oktobar je simbol i ovaploćenje Zla!) ima svoje dobro. Dok iz Skupštine nisu bile pokradene hiljade slika, milioni skulpura, beržera, sekretera, persijskih ćilimova, srpskih vaza iz vremena Nemanjića, goblena sa motivima iz lova srpske vlastele, dok to blago nije palo u ruke pljačkaša, niko me nije zvao u Skupštinu da uživam u tim tada još uvek originalnim umetničkim delima; zahvaljući Petom oktobru i Maji Gojković koja je pobedila Peti oktobar, nadživela ga i pokorila ga, možemo svi da kročimo u Dom Narodne Skupštine i da uživamo u prvorazrednim kopijama nestalog umetničkog blaga. Komesarka izložbe: Gojković Maja. Na jednom zidu samo njen crno-beli portret u hidžabu, delu nepoznate šnajderke iz Novoga Sada: toliko smerna, ah, a toliko kuražna, toliko preduzimljiva, i toliko privržena svemu što je lepo. 

Da, čitam u tabloidima da se kao prava kućanica – a predsednici Skupštine je Dom narodne skupštine dom, zato ga i ukrašava, kao što bi, da je ostala anonimna u Novome Sadu, zalivala muškatle na terasi – ne oslanja se samo na čistu duhovnost, gde jeste svoja na svome, nego je za radene u Skupštine poručila ne znam ti koliko tona kajmaka, koliko vagona kačkavalja, dve cisterne bademovog mleka… Ostaci zaklanog novinarstva ismevaju komesarku izložbe zbog rasipništva i zbog poslaničke proždrljivosti, ja ipak držim da se o provijantu stara ekonom, ili šef skupštinske slavne kužine, a ne osoba koja rukovodi najvišim zakonodavnim telom u državi, a ako je potpisala nalog da se nabavi toliko namirnica, to je zato što brine o svakom narodnom poslaniku: besramni popust u skupštinskom restoranu važi i za malobrojne zabludele dušice, koje nisu ni kod nje ni kod Dačića, zar ne?

Ali. Isto tako je onda i Izložbu duplikata mogao da organizuje neki kustos (ugovor o delu), ili gospođa Dragica, članica ULUS-a, ULUPUDUS-a, LUDUS-a, FUNDUS-a i ne znam sve čega, koja pravi mozaike da ti pamet stane, možda i kvalitetnije nego što je neko od ukradenih ulja, samo što mozaici nisu ukradeni, ali je predsednica parlamenta rešila da lično organizuje kopiranje sa postojećih kopija, lično je odabrala ramove, rasporedila slike i ceo jedan dan podešavala sijalice i reflektore, da izložba bude što bolja, da ljudi kroz lepotu postavke shvate sav užas i svekoliko divljaštvo Petog oktobra, crkao dabogda, i crno mu se slovo dabogda u našem kalendaru zatrlo!

Drugo, brinući o ishrani poslanika predsednica brine o svima nama, poslanici nas predstavljaju i u konzumaciji skupih i obilnih obroka, koji za njih, gle, nisu uopšte skupi. Treće, hraneći poslaništvo i činovnike zaposlene u Skupštini predsednica se stara i o povezanosti, ne ujedaj ruku koja te hrani, i zaista, umesto da se radujemo saborno što u Skupštini nema skorbuta, što beri-beri ne može tamo da prismrdi, mi brojimo zalogaje onima koje smo sami demokratski izabrali. Umesto da od komesarke učimo, i kako se unapred brine o zimnici, kako se namirnice biraju, i kako potrošačka korpa, kad se pametno puni, ne mora uopšte mnogo da košta! 

Neću više da pišem, idem na izložbu, a i vi biste mogli, ako još niste bili: nema laži, nema prevare, ništa na izložbi nije originalno, a zahvaljući kome?! Rulji koja je krala remek-dela ne shvatajući da baš zato neće moći nikada da ih proda. Komesarka je radeći samopregorno mesecima – jer se ona Petog oktobra ne seti kad je ovaj već blizu, nego cele godine pati zbog svega što je iz njene sadašnje kuće nestalo. Komesarka je preuzela veliki rizik, zašto rizik? Ako se kopije budu dopale publici, neko bi mogao pomisliti da nam originali zapravo i nisu potrebni. 

Bilo kako bilo, veličanstvena izložba rođena je iz bolesnog duha Petog oktobra, radni naslov joj i jeste bio „Cveće zla“, ali neće ma koliko plemenita bila, trajati u Skupštini doveka, kompletnu postavku mogla bi da preuzme Nacionalna avangarda, naravno, ali gde da ih nosi, sala u „Hiltonu“ bila je zakupljena, posle svečane naučne konference avangardisti su se razišli kud koji, ali dobiće oni svoju zgradu, Beograd na vodi vapi(je) za ovakvim rodoljupcima, verujem da će im najdraži gosti sa konferencije sazidati neko lepo zdanje, moglo bi da se zove Mali Magistrat.