Cveće zla – Chapter two

Mesecima već slušamo retoričke dosetke vladajuće klase kako Evropska unija nije smisao života, kako neće biti smak sveta ako u porodicu evropskih naroda nikad i ne uđemo, kako ta porodica i sama odavno nije nikakav uzor niti joj predstoje lepi dani, kako neulazak međ kandidate nije pomračenje Sunca… Sad smo od Evropske unije dobili odbijenicu, naši rukovodioci će do proleća biti usredotočeni samo na dosetke korisne za uspeh na domaćim izborima, zar nisu već počeli: braćo, nećemo valjda odbaciti mogućnosti i istorijsku priliku da se dignemo protiv albanskih zavojevača, pa bio taj naš ustanak u početku i samo gerilski, dok opet naši odredi ne prerastu u narodnooslobodilačku vojsku!? Ministar policije naročito se što bi u oružanim snagama rekli ističe željom da otcepljenicima makar pretimo ratom, samouki isposnik Toma Nikolić, već proslavljen zbog otkrića da će političarima biti lepo i ako Kosovo ode i ako ostane, sad se krije iza nove domišljatosti tj. da on ne živi na Kosovu, pazi molim te, a živeo si u Karlovcu, Virovitici, Ogulinu i Karlobagu, to su ti rodna mesta, ili toponimi kojima te je zadojio tvoj sad ispade prevaziđeni i ruku na srce predugo zatočeni guru doktor Šešelj?

O našem predsedniku sam kao o biću hijerarhije, koje ima instinkt za rang, pisao za Peščanik (Nezvani gost, preporučujem), kad je Njegovom veličanstvu Borisu i Njegovom Visokoblagorodiju Dodiku meni nepoznata građanka na konferenciji za štampu kazala da je sad dosta – stigao je Novak Đoković, prozvane su persone poskočile na noge lagane i otrčale da se poklone višem biću, baš kao što se njima dvojici, kao koliko-toliko višim bićima, klanjaju milioni podanika; iz najsvežije evropske zauške Tadić bi kao rođeni optimist da izvuče najviše što se može, nema, kaže, većeg podstreka nego kad te neko odbije, tako nekako zbori, samo još efektnije, usput nam poveravajući kako je spasao Kosovo: kad je izgledalo da su razgovori već gotovi i da će se stvar po nas ne treba lepše završiti,  Evropljani u pola glasa, tobože usput i nekako rasejano promrmljali „što ste stipse, priznajte Kosovo“, stenografista nije to ni čuo, ama je Tadić kao oparen odskočio: „A, to ne! Ako nas ne primate sa našim identitetom, a to znači sa Kosovom u našim srcima, u našoj preambuli, u našim snoviđenjima i našoj budućnosti, hvala lepo i ćao!“

Time je unekoliko popravio šanse svojoj partiji da ne krepa na izborima, Demokratskoj stranci njen i naš predsednik još kako je bio naudio apelujuć na kosovske barikadnjike da se blago njima i blago njemu raziđu (to beše dok se još uvek nadao svečanoj kandidaturi); Božidar Đelić je, nisam ni znao, bio dao besu da će se manuti potpredsednikovanja ako nas maćeha ne uvrsti u kandidate; premijer je dao sve od sebe, što naravno nikad nije dovoljno, da ga od držanja reči odvrati, ali je Božek istrajao, ako sećanje na časni Božin  gest potraje do izbora ovaj će plemenitaš biti nova Neda Arnerić, potonju je lično predsednik stranke pustio niz vodu da bi pokazao kako rukovodi partijom gde istina nema alternativu, da se izrazim besmrtnim žargonom vladajuće kaste, samo što je Đelićeva žrtva dragovoljna, ili naoko dragovoljna, kako vam drago.

Nisam siguran, a ne da mi se njega radi idem na internet, mislim da je ministar vera i dijaspore isteran iz Srpskog preokreta obnove: duše raseljenih pravoslavaca opsedale su ga da ne da Kosovo, dok mu je veleuprava SePeOa ispirala mozak nagovarajući ga da se prikloni zloglasnom Preokretu, šta je još bilo, predsednik Tadić posetio je fabriku fića gde se u najvećoj tajnosti usavršava vanjština vozila koje će nas proslaviti i koja će Evropu naterati da pocrveni što nas nije obradovala devetog decembra, u predsednikovoj pratnji bili su samo prvosveštenici i oficiri medija u koji država ima najviše poverenja i kome daje milodare, i zaista, Tanjug nije odao nijedan detalj poslovno-dizajnerske tajne naših i italijanskih kreatora šasije koja postaće legendarna; ministar prosvete veli da država daje sve od sebe ne bi li pomogla talentovanoj deci, to verujem, država puni džepove i odraslima ako su samo talentovani, estradnim umetnicima, sportistima, ah, da ja nešto stanem na zdravu nogu bilo bi i netalentovanoj deci lakše nego danas: po cenu da nekome od mojih istrajnih čitalaca budem dosadniji nego obično ponoviću da mi je fond za netalentovanu decu san, jer, gle, držim da bi zajednica morali brinuti više o onima koji su ispod proseka nego o onima kojima odmalena sve ide od ruke.

Iako se iz Evrope vratio kao ošuren, i samim tim naoštren da ne da Kosovo predsednik Tadić još uvek ne drži strojevi korak sa koalicionim partnerom Dačićem raspoloženim da na južnoj pruzi napravimo makar veličanstvene vojne i policijske manevre od kojih bi albanskim carinicima poispadali pečati iz ruku, ne, Tadić kao pravi otac poručuje srpskim usijanim glavicama: „Ne pucajte na KFOR, no-no, pec-pec!“; narodnom heroju drugu Kapidžiću razbijen je nos, sam povređeni stoički objašnjava da su u pitanju politički razlozi, pa i istorijski, jer je neko vreme stažirao kao upravnik Golog otoka, i dok glasine u raskolu u DS-u po službenoj dužnosti najčešće razvejava sama Jelena Trivan, Toma Nikolić i Vučić opredelili su se za očiglednu nastavu, na posebnoj konferenciji za štampu šarmantno raspršiše glasine da su u svađi, onako visoki i stasiti – pravi otac i sin, fali im samo sveti duh, trebalo je da odete u Pink, braćo, u „Trenutak istine“, da vaše tvrdnje dobiju naučnu potvrdu!