Dani gneva

Kad spaseš jedan život, spasao si celo čovečanstvo, kad kao vođa primiš jednog podanika, primio si kompletno stanovništvo; naš vođa je prethodno se izvestivši kad počinje obdanica i koliko traje, otvorio u praskozorje dveri svog ofisa i do sutona primio, mislim, sedamdeset duša, što će reći da je usrećio sedamdeset čovečanstava; posetioci su mu svojim rečima opisali zulum koji trpe od sudova, šalterskih činovnika, bezdušnih poslodavaca te državnih organa, i dok su novi žalioci tek pristizali na red, nekih tridesetak slučajeva već beše rešeno!

Zulumćari, rasuti po vascelom carstviju serbskome grižahu od nervoze nokte svoje, moleći Svevišnjeg da njihove mnogobrojne žrtve ne dođu na red u Nemanjinoj; pošto se čudo neće ponavljati iz dana u dan, ostaje nam ono kao simvol, ako u Svetom pismu jedna ili dve ribe budu obrok za ne znam ti koliko gladnih usta, i dobročinstvo u Nemanjinoj treba da preraste u mit, ono je poruka da, kao što se govorilo i u JNA, ima ko misli, nečije srce nije još otvrdnulo i nečija desnica još nije omekšala; ne napuštajući blagosloveno ozračje politike, predsednik Vlade mic po mic (mit po mit?) zalazi u područje vere i preporučuje se za prvosveštenika: ako tako nastavi predsednik Republike će poželeti da se radi svog duhovnog razvoja viđa i sa njim, kao što redovno čini sa Njegovom Svetošću Irinejom. 

Osim za Irineja i Rusiju predsednik nam je emotivno najviše vezan za Teslu, jedan je spomenik našijencu podigao u Njujorku, da bi nedavno istovetan spomenik otkrio na sredokraći Narodne biblioteke i Hrama Sv. Save, bliže doduše biblioteci, ali će Hram zato dobiti pepeo iz Muzeja.

Tomislav Nikolić bežično povezuje Njujork i Beograd, oj Srbijo, spono među narodima, na otkrivanju replike govoraše predsednik o putevima dečaka iz Smiljana, samo Bogu znanim, kako ume da okiti ionako zavodljivu i bogatu izvornu svoju misao, kako joj samo vešto prikači stručak bosioka kao znak svoje skrušene pobožnosti. Radi veličanja Tesle ceo se kabinet izvestio o Prometeju i njegovoj besplatnoj karti za Kavkaz, samo Zevsu znanoj – da li je građanka Pak u govor umešala svoje službene prste, tek, ispred Biblioteke je predsednik izgovorio rečenicu koja nadilazi njegovu prosečnu rečitost: „Neznanjem i neprihvatanjem okoline okovan kao Prometej za Kavkaz!“, plačite pesnici, Teslu obožavamo zato što je Srpče, a koje je nadmašilo vršnjake iz mnogo razvijenih država, Konstantina obožavamo zato što se rodio u Niš, a prenebregavamo da je Tesla hrvatski Konstantin. Predsednik Nikolić je uprkos ekstazi u koju je doveo i sebe i publiku ipak ostao pribran dovoljno da pecne naše susede: „Tesla  je i Srbin i Amerikanac, ili možda ni Srbin ni Amerikanac, nego građanin sveta, pa tako građanin i jedne nove države koja ga svojata.“

Teslina zemljakinja, a naša sunarodnica Sanda bacila je novo, stručno svetlo na nemio događaj u susednoj Bosni: „U Srebrenici je bio dan gneva, ne može da bude genocidna radnja!“ Kako samo lepo rečeno! Gnev je biblijska kategorija, opak je greh, ali u srcu hrišćanstva zar nije praštanje, a ako čovek nema širokogrudost da sam sebi prvi oprosti, ko će mu drugi oprostiti! 

Gnevom se bave i psihologija i psihijatrija, za njih je to jedna prekomernost, strast koja preti da strasnika odvede preko granice koju potonji inače ima, gnev je dakle jedna preterancija, ali koju bi nauka da nepristrasno razume – ta zar gnevu ne prethodi nešto što je žrtva gneva prethodno učinila?! Zašto da u Srebrenici za prvi julski vikend ne budu Dani gneva, po uzoru na Dane šljive ili Dane Vranja u Vranju?!

Šta je još bilo? Izgubili smo od Engleza u Dejvis kupu, dvostruka glavna urednica najstarijeg dnevnog lista dala je ostavku na donedavno veoma blagoslovenu dužnost, sada kada sam odbranila i ćirilicu i kad sam, uz pomoć Ministarstva kulture, spasla i sam srpski jezik, mogu da se posvetim UNS-u u njegovoj vekovnoj borbi protiv NUNS-a, tobožnjeg udruženja novinara koje ima stvarne, a bolesne teritorijalne pretenzije na zdanje Doma štampe! (Eto, nije Dom Narodne Skupštine izišao iz morske pene, Srbija još uvek nema more, nego je rođen možda i iz ovog pompeznog naziva).

Da, primićemo dva osuđenika, ili barem dva zatočenika Gvantanama, da se uklope u naše kakvo je da je društvo; možda smo mogli reciprociteta radi da mi pošaljemo preko bare dva naša izabranika, da i oni osete čari novog života i novog sveta, ali tako je kako je. Boris Tadić, možda i osluškujući javno mnjenje koje mu već tako dugo nije naklonjeno, nije rad da primimo tuđince takvog kova i takve provenijencije, veli da su i njemu Amerikanci pružali priliku za to dobročinstvo, ali je ostajao tvrda srca, jer je na umu imao naše dugoročne interese, a nije se polakomio na par dana laskanja iz Vašingtona, pa lako je bilo odupreti se, kad ti Republika Srpska kliče što daješ dva miliona evra i otvaraš školu „Srbija“ na Palama, lasno je odoleti komplimentima Bele kuće ako se u Njujorku takoreći družiš sa Robertom de Nirom, ako se na opatijskoj rivi u šetnji sa predsednikom Hrvatske predstavljaš mladim prolaznicama: „Drago mi je, ja sam Boris!“, i ako ti Berluskoni priznaje da si pljunuti Džordž Kluni!

Akademski pesnik Bećković Matija je za vlastite potrebe i za potrebe nedeljnika zvanog, gle, „Nedeljnik“ (kao što se sastav Hjua Lorija zove „Band from TV“) napisao pesmu povodom desetogodišnjice crnogorske samostalnosti, delo, šta može, vrvi matijanskim dosetkama poput ovih: „Nije znao da ne postoji“, „Nije bio predviđen da postoji“ – samostalna Crna Gora ispade neželjeno dete, ali ako je rođeno, moramo ga ljuljati, zar ne?