Dani republika

Predsednik Republike pozvao predsednika Vlade na razgovor, jesam li dobro pročitao, ko koga zove, istina je, mlađem po godinama i mlađem po činu poručio je šef države da se čim uzmogne ukaže na Andrićevom vencu, jer Dan Republike Srpske – kao svojevremeno život u kampanji Demokratske stranke – ne može da čeka. Ima i drugih znakova da se predsednik Republike prenuo iz slađanog dremeža koji ga beše skolio jedno ili dva godišnja doba, oglušio se o strogu naredbu premijera da se Hrvatima više ne uzvraćaju uvrede – lepo je što te sluša čak i Vulin, ali ja sam ipak predsednik! 

Blago nama što u našoj državi nema ničeg hitnog ni zapetljanog što bi iziskivalo ovakav neodložni sastanak na vrhu, ali blago nama i što brinemo o referendumu u jednom delu susedne države, Bosne i Hercegovine, kojoj kao celini naša država inače želi sve najbolje. 

Ako sa Republikom Srpskom imamo specijalne i kako se to geometarski stručno kaže paralelne odnose, zašto Republika Srpska jednostavno ne uzme naš Dan republike, koji kod nas niti ko slavi niti nam ga ko čestita?

Šta je još bilo? Naš rasanjeni i razglagoljeni predsednik Republike kazao je da ga visoki hrvatski dužnosnik podseća na pok. Pavelića; upoređeni je sa svoje strane nazvao našeg predsednika „Toma Grobar“, hoteći da ga ujede za njegovo školovano srce, ali biti grobar nije kod nas nikakva uvreda, tako sami sebe zovu navijači „Partizana (navijači „Zvezde“ su se neprimetno i nepovratno od Cigana razvili u delije, što je baš classy), predsednik Republike nadmašuje predsednika Vlade koji bi samo u Evropsku uniju, bićemo i članovi Evroazijske unije, veli starina! U svom velikogospojinskom uzletu i nadahnuću g. Nikolić se obračunao sa velikima, znaju oni ko su, ubivši jednim udarcem nekoliko muva, a naročito onu koja mu zuji oko glave ponavljajući mu kako je nenačitan, a možda i nediplomiran: recitovao je Njegoša (Ko na vrhu ak’ i malo stoji, vidi više no onaj pod brdom), ali je vešto dometnuo i slatke riči ove: „Međutim, ima i ona latinska poslovica, da miš kad se popne na brdo ostaje miš!“  Kako beše to na originalu? Na vrh jezika mi je, ne vredi, ne mogu da se setim te poslovice, te pribegoh Guglovom prevodiocu da mi reči predsednikove vrati u njihov praiskonski original. Evo kako bi zvučale predsednikova reč i misao da nam se obratio na latinskom: „Et ascendit in montem et cum muris manet mis!“; metafore našeg vladara zagonetne su barem kao slučaj Savamala: ispada da vladika Njegoš drži stranu moćnima, dok vodu na našu vodenicu (u kojoj će se udaviti miš mekinjaš) navodi niko drugi nego Latini, inače stare varalice! 

Premijer je isto osvežio svoj rečnik, u blagosloveni politički opticaj svečano je vratio reč „ološ“, na pripadnike ove nedostojne klase obrušio se gnevom pravedničkim, pa je pribegao množini, iako bi reč „ološ“, budući zbirna, trebalo da bude pluralia, što bi Tomislav Nikolić kazao, tantum. 

I dok socijalisti snevaju o spomeniku Miloševiću, kazahstanski pesnik Žabajev dobi spomenik na Novom Beogradu, u „Peščaniku“ vidim da je besmrtnik štancovao ode Staljinu, pa čak i da je docnije možda bio puka fasada, nešto kao pseudonim za čitav odred hvalospevaca koji su svoje stihove, eto, objavljivali pod zajedničkim, njima tuđim imenom, a opet, pseudonim nije bio izmišljotina, nego je iza njega stajao živ, zdrav i dugovečan Žabajev, umro je u stotoj godini… Ali, šta ako je i tako kako „Peščanik“ veli: podigli smo spomenik i pesnicima čija imena ne znamo, a koji su bili pritoke našeg Žabajeva! 

Jedan od naših najvećih pisaca, Vojislav Šešelj oštri se da putuje u Zagreb, uželeo se knjiga i knjižara zagrebačkih, latinicu ne vidje odavno, domaćini vele da mu je pripremljen svečani doček na samoj granici gde će mu smesta biti uručene lisice, bumo videli: uhapsiš li nečijeg poslanika, uhapsio si sve građane koji su izišli na izbore, jer se ne zna koji su građani dali glas najmlađem doktoru u SFRJ i uglednom vojvodi četničkom. 

Jedan poslanik mađarskog parlamenta proslavio se predlogom da se na granično kolje nataknu svinjske glave i da se tim verskim strašilima država odbrani od izbeglica, pa da, Rim su od varvara odbranile guske, premda ličnim prisustvom i gakanjem, dok bi za zatucane izbeglice i mrtve svinjske glave bile dovoljne da se ovi povraćajući vrate u Kanjižu, ili čak u Solun. 

Potpredsednica Demokratske stranke mogla bi biti Nađa Higl, zašto ne, Partija neće morati da joj da ni da joj plaća stan, pošto ga je sama u jednom jedinom cugu isplivala; Hram Svetog Save biće oslikan i živopisan novcem koji nam darova prepobožni „Gaspromnjeft“, čime će druzhba narodov biti dodatno osigurana, reosigurana, naš državljanin Stiven Sigal nikako da obuči naše specijalce borilačkim veštinama i bluz progresijama, to je obećao nakon novogodišnjeg koncerta koji mu je upriličila naša vrhuška vazda željna slave i sjaja, ali se ovaj glumac, šerif i bluzer sada emotivno vezao za Lukašenka; domaćin će mu možda ispričati kakvu legendu o Miloševiću, pa će nas gorostasni prijatelj Srbije, daće Bog, još koji put posetiti. 

I tako, dok jedni udaraju po ološima, dok se drugi rugaju brdskim miševima, Vuk Jeremić bi da se zaposli: biću predsednik sveta, rekao je sebi kad je pošao u zabavište, varirao je i ne znajući slavnu opsesiju petogodišnjeg Đokovića da će biti pobednik u Vimbldonu i da će biti najbolji teniser u svemiru, sve se može kad se hoće, to je poruka i mladim i starim naraštajima.

Novaku uzhe povezlo, bumo videli kakva je sudba Vukova: to možda zna jedino premijer Vučić koji se u ono malo slobodnog vremena što ima bavi prorokovanjem, prorekao je osam medalja, i zaista, osam puta se penjahu naši najbolji ambasadori na počasno postolje, što je proroku dalo krila da obznani sportsku prognozu tj. snoviđenje za četiri leta unapredak, next Olympiada – petnaest komada!