Dogodine u Generalštabu! #Retrovizor

Nemamo sreće sa danima žalosti, tragedija u Ribnikaru dogodila se dan uoči utakmice košarkaša „Partizana“ sa „Realom“, utakmica je naravno odigrana, dani žalosti kasnili su zbog ovog veličanstvenog navijačkog i komercijalnog događaja, Jelena Karleuša je, kao i „Partizan“, u Kraljevu održala koncert, isto tako jedan dan nakon saobraćajne nesreće u kojoj je borbeno vojno vozilo umalo ne rekoh neutralisalo pet života, od kojih su tri života tek otpočeta, koncert je, kao i košarkaška utakmica, bio unapred zakazan, a nesreće se događaju mimo očekivanja i mimo kalendara, diva je osim muzičke, scenske i modne umetnosti pokazala i zavidno baratanje logikom: oko mesta nesreće, reče, ima deset gradova u krugu od šezdeset kilometara, pa zašto bi grad u kome ona treba zaradi koricu hleba bio problem!? Ne verujem da je u tih deset gradova nastupilo deset drugih umetnika, jer nema vladajuća partija toliko povlašćenih izvođača, s druge strane, dan žalosti ionako nije bio proglašen, nije bilo nikakvih zakonskih niti moralnih smetnji da se planirani i drugo očekivani kulturno-umetnički program izvede, a žalost nije bila proglašena, tako ja mislim, zato što proglašivač svega nije bio u otadžbini, vazali se nisu usuđivali da to učine sami, a vladar je dovodio do savršenstva svoju besedu za svečanost u Svetskoj organizaciji, tako to ide u državi gde ništa nije moguće što vladar ne naredi, i sve je moguće što se vladaru prohte.

Potonji se nedavno neprijatno iznenadio jer je saznao, poslednji u celoj Srbiji, da teški bolesnici drežde, strepe, nadaju se i umiru na listama čekanja za operacije, to će da promeni čim Kosovo vrati u našu voljenu preambulu, ali zbog njegovog izleta u Njujork niko nije ništa smeo da pisne o nesreći u kojoj je učestvovala i jedna od njegovih omiljenih igračaka, a to je borbeno vozilo, vladaru je srce puno kad je borbena gotovost naše vojske takva da se naši susedi svi dobrano štrecnu videći na pokaznom zanimanju ili na sajmu šta Srbin imade.

Ali da se vratim na kraljevačku binu, i na kraljevački trg još jednom.

Nije problem umetnica, koja ide za svojim svrhama, i koja to opravdava u skladu sa svojim svetonazorom, nego je odziv Kraljevčana bio veličanstven, što će reći da su srca naša otvrdnula, ali ipak je pobedilo srce gradonačelnikovo: „Ni predsednik, ni gradonačelnik, ni predsednik opštine, nemaju nadležnost da spašavaju živote, a pogotovo ne živote onih koji nisu starosedeoci.“ Plači, teorijo krvi i tla, vidi ko ti se priklonio, pogledaj kako gradski otac razmišlja: nemaju nadležnost, reče, to mu bi malo te zapečati svoj bezdušni blebet stavom o starosedeocima! Dakle, čak i da je predsednik bio u domaji, nije nadležan da spašava živote; odmah iza predsednika ide naravno nenadležni gradonačelnik, pa tek onda ubogi predsednik opštine, ali kad bi i bili nadležni, ovi velikodostojnici, da spašavaju živote, poslednji koji bi se pod njihovom zaštitom obreli bili bi došljaci ili stanovnici susednih naselja: dok i poslednji starosedelac ne bude bio na sigurnom, nestarosedeocima se crno piše: neki će zacelo i životom platiti svoju neukorenjenost u našem tlu i u našoj krvi!

&

Beograd je bio domaćin jednoj domaćinskoj večeri za pedeset duša, možda i za ponekog bez duše, znamo imena tek nekolicine našijenaca koji su se odazvali pozivu Trampovog sina, to se desilo u hotelu čiji identitet naši slobodni mediji tankoćutno svi prećutkuju, kao da je to nešto tugaljivo, umesto da mu i oni naprave reklamu, ali mi je drago kad se i drugi članovi Trampove porodice u Beogradu osete kao kod svoje kuće, a ne samo zetić, verovatno je domaćin i nazdravio rečima „Dogodine kod Džareda!“ tj. mister Kušnera. koji je dobio zdanie Generalštaba da na njegovim možda i radioaktivnim razvalinama, pored kojih prolazimo četvrt veka, sazida hotel kakav nemaju ni države mnogo razvijenih od naše (premda je i njih sve manje, jer Srbija prestiže sve u okolini), istorija voli simetrije, i, gle, dok je naš najbolji sin u Njujorku, Trampov sin, mislim mlađi, dakle mezimac, boravi i večera u Beogradu, kao da je reč o studentskoj razmeni, bivši predsednik Toma Nikolić poslao posinka u Njujork, bivši američki predsednik Donald ispratio svog sina istovremeno u Beograd, prožimanje kultura koje doneće dobro obema prijateljskim zemljama, novinari su pomno zabeležili i obnarodovali sve što je visoki gost rekao, a imalo se šta i zabeležiti, njegov je babajko, reče, bio na korak od toga da reši problem koji Srbija ima sa susednom državom, ali je Angela Merkel, tu sad ide neka reč koja nije za štampu, taj istorijski podvig onemogućila, ne znam da li je neko od zvanica prosvetlio domaćina da tim rečima priznaje Kosovo, ili niko nije imao srca da mu kvari apetit i radost što će, osim kod nas, i u Rumuniji takođe imati svoje preduzetničke pipke.

&

U slavnoj emisiji na našoj najslavnijoj televiziji, dok pred gledaocima, poput onog kučeta na reklamama u Premijer ligi, promiče televizijina adresa – rođena iz haosa raštrkanih ćiriličnih slova: ulica i broj kao svečani simbol našeg prava da znamo sve – ukazao se, gle, načelnik vojske, a izrešetaće ga lično moj drug, šta misli o nesreći u kojoj je učestvovalo borbeno vojno vozilo, popularni Mojsije po uzoru na vrhunskog komandanta deklamuje pripremljene klišeje, daj pitaj ga: „Jeste li barem na tren pomislili da podnesete ostavku?“, ne, razgovor dobija na opštosti, to jest na ispraznosti, pitaj ga za ostavku, huškam ja voditelja kome ne znam koliki bi to bio plus u očima njegovih velenadređenih, shvatam da pitanje koje bi meni bilo prvo ne može da se rodi u zdanju čija adresa ponosito kajronski klizi u spokojnom plavetnilu (možda je docnije ipak bilo reči o ostavci, iako to nije prijatno ni voditelju ni gostu, ne znam, u petom minutu intervjua počeo sam da tražim film).