Domovina se brani lepotom
Kult smrti i kult sporta oličenog najvećma u rekordima spojili su se u jedinstvenu svetkovinu povodom smrti patrijarha Pavla.
Kult smrti i kult sporta oličenog najvećma u rekordima spojili su se u jedinstvenu svetkovinu povodom smrti patrijarha Pavla: država se nametnula kao glavnoožalošćena nadmašivši sveštenstvo i stanovništvo: proglasila je trodnevnu žalost, to joj je bilo malo pa je preduzećima i školama toplo preporučila da zaposlenima koji budu želeli da isprate pokojnika daju dnevnice; da li će država finansijski učestvovati u pogrebu, pitala je novinarka državnog sekretara koji reče da nije u toku, beše zadužen da Srbe na Kosovu odgovori od glasanja na tamošnjim izborima, ali ako Svetoj materi nešto zafali država sigurno neće škrtariti. Iako su tri dana i tri noći zakonski maksimum kad je opštenarodno žaljenje u pitanju, gradonačelnik Beograda častio je stanovnike Beograda još jednim danom žalosti, da se Srbadija iznurena sedamdesetdvočasovnim tugovanjem ne bi iste večeri počela veseliti na neprebrojnim splavovima.
Na svim televizijama od nedelje uveče nije bilo ničeg osim žitija pokojnikovog i svedočanstava onih koji su ga poznavali, tako je jedan novinar koji slovi za poznavaoca patrijarha gostovao na sedam televizija i dao dvadeset dva intervjua – naučnik čijih je pet minuta došlo! Uredništva su voditeljkama skrojile crninu, trideset kompleta, a tuđinske televizije koje nisu prešle na grobljanski mod nego su terale po svome sve su pravoslavno bile utrnute: na jednom kanalu sneg, na drugom mrkla noć. Hteli ne hteli tri dana i tri noći gledali smo nepreglednu kolonu pred Sabornom crkvom od čega su se austrijskoj ambasadi koja je preko puta pojavile zazubice: nikad redovi za vizu nisu bili tako dugački i neprekidni.
Dolazeći iz cele zemlje i celivajući jednu istu tačku, bio to krst ili ruka pokojnikova, Srbi su pokazali da na epidemiju gripa ne daju ni pet para, upokojenje patrijarhovo u Gospodu bacilo je u zasenak posetu predsednika Tadića Italiji gde ga je domaćin Silvio oslovio sa „mister Kluni“, što je predsedniku veliko priznanje i veliki podstrek da istraje u projektu „Domovina se brani lepotom“, klunirani se vinuo i do Svetog oca koga ne sme na svoju ruku da dovede u Srbiju jer Sveti sinod sa kojim je isto tako dobar (tj. predsednik) ne bi izgleda ni u ovom milenijumu da ugosti papu, devedeset šest sati propisane žalosti zaboravismo na odluku Evropske unije da nam u pretprazničko decembarsko veče ukine vize, tako da ćemo prvi put nakon dvadeset godina mi otići u Evropu kod nekoga na Svetog Nikolu, pedeset pravednika ići će pod blagoslovenim voćstvom Božidara Đelića u Evropu, država časti, znam samo da kandidati moraju u biografiji imati određen broj sati dobrotvornog rada – možda bi ovo što pišem moglo i mene da ubaci u uži krug?
Još četrdeset dva dana dele nas od ostavke Rasima Ljajića na počasnu funkciju saradnika sa haškim tribunalom: ministar za socijalni rad, zapošljavanje i manjine (gde svakako spada i Ratko Mladić: nema posao i nema pod sobom više armiju, ergo, manjina je!) zavetovao se da će dati ostavku ako do nove godine, ove međunarodne, Mladić ne bude iza dušmanskih rešetaka u Ševeningenu. U poslednje vreme sve češće čujem kako „Mladić nije u dometu Srbije“, kakvom dometu, hoćete da ga snajperista uspava municijom dobijenom od Vuka Bojovića, ili ga zivkate telefonom a on nedostupan pa nedostupan?
