Duvači stakla #Retrovizor

Kad sam čuo zvuk razbijenog stakla na vratima Starog dvora (žmarci ponosa i neke plačevne radosti podiđu me kad pomislim na sve naše dinastije i na našu slavnost i raskoš) rekao sam da ću ja platiti okna i ruke stakloresca, samo da država, koja je duvač stakla kakav nije nigde postojao, ne naduva taj događaj do nekog teškog krivičnog dela: ne mogu ja kao učesnik protesta znati ko je bacio letvu ili kocku kaldrme na ulaz u gradsku skupštinu, pre verujem da nam se te nedeljne večeri dogodio Mali Rajshtag, da su na ulaz nasrtali državini paravojni saradnici u civilu tj. sa kapuljačama, nego da se neko od građana ogorčenih razbojništvom na takozvanim izborima odvažio da juriša na staklo, bliža mi je, kažem, pomisao da je juriš na zgradu (koja je morala biti otvorena da bi se odbornici sa terase obratili okupljenim građanima, koji su čuvali i brižljivi trud Šapićevih vrtlara) smislila i režirala država, koja zna se ko je, da bi krivicu svalila na demonstrante. Zamysel proziran toliko da ne bih o tome ni pisao, jer se dok pišem obraćam ljudima kojima je to i bez mene belodano jasno, ali je preuslužno tužilaštvo prevazišlo i moje najcrnje bojazni: policija je uhapsila mnogo više ljudi nego što sam ja video na ulazu u Dvor, svečanije je nego da govorim “zgrada Skupštine Grada Beograda”, to su koliko znam sve mladi ljudi, da bi se o njima počelo govoriti kao o rušiteljima ustavnog poretka, za šta počinioci mogu dobiti i dvanaest godina zatvora.

Živim u društvu koje je uveliko bestidno, ali ovakvu preteranciju ipak nisam očekivao. Da bi stvar bila slikovitija protiv mladeži je po služb. dužnosti nakostrešen tužilac isti onaj koji je u svetosavskom roku, za dvadeset četiri sata, oslobodio Radoičića, izazivača krvoprolića u Banjskoj, koga vija Interpol (i on, siromah, bez uspeha, Interpol), omladinci su u nedelju uveče pozivali na rušenje ustavnog poretka! I mene su, znači, pozivali, jer bio sam tamo, ali se nisam osetio ni pozvanim ni počašćenim.

„Poziv na rušenje ustavnog poretka“! Ova sintagma morala bi biti izbrisana iz svih zakona i iz svih paragrafa našeg zakonodavstva, besmisleno je pozivati na rušenje nečega što je uveliko srušeno, nemoguće je rušiti ono čega odavno nema. Ustavni poredak je u nedopustivoj meri uveliko ukinut, od dana kad su se sve tri grane vlasti, plači Monteskje, našle u neumoljivoj ruci pojedinca, koji od trenutka kad se našao na mestu šefa države više od decenije čini sve čega se doseti, ili što mu biva savetovano od mudraca iz mrskog inostranstva, samo da bi osigurao svoju nesmenjivost i nesmenjivost partije. Država čija policija čeka komandu samo sa jednog mesta, koja žmuri na rušenje Savamale, koja potpomogne lažno naseljavanje Beograda radi protivzakonitog glasanja za vladajuću partiju, pravosuđe koje izvrdava da se suoči sa najvećom plantažom opijata u našem klim. području, Zagorka Dolovac koja drsko ćuti i drsko ne radi ono za šta je preplaćena, progon tužiteljki koje su ozbiljno shvatile svoj posao, kao i progon policajaca koji su otkrili Jovanjicu, sve to, i štošta još, što ne može stati u ovo moje pismeno, čini da se osećam kao podanik, kao talac, kao građanin koji ne živi u poretku kakav je zamišljen i opisan u bilo kom od svih naših ustava. Ukratko, ili najpre: ustavni poredak ne postoji, prema tome ne može biti srušen, niti rušen, i kao što niko ne može odgovarati za pokušaj ubistva jahača Apokalipse, jer ti jahači ne postoje (što se Apokalipse tiče, bumo videli), tako niko ne sme biti u zatvoru ili pritvoru zbog tog apsurdnog prestupa.

Ako se ispostavi da država nije iscenirala Staklenu noć – v takom sluchae, izvinjavam joj se zbog grešne moje pomisli da bi mogla organizovati tako prozirnu, ali i dalekosežnu podlost – nego se ispostavi da su omladinci zaista polupali stakla i oštetili rezbareni ragastov i kraljevski duborez, neka budu izvedeni pred sudiju za prekršaje i neka njihovi roditelji ili staratelji nadoknade načinjenu štetu!

Otmena Evropska unija i međunarodne udruge za ljudska prava nisu rade da se mešaju u unutrašnje, takoreći porodične i lične stvari suverene države, države zabrinute naprasno za svoj ustavni poredak, daleku i bledu uspomenu, nemamo, znači, nikog kome se možemo potužiti i ko bi bio voljan da uhapšenima pomogne; u sudskim procesima neće moći da bude dokazana krivica pritvorenika, iznenadni nastup tužilaštva naglo probuđenog iz blagoslovenog dremeža služi za zastrašivanje sviju koji se protive samodržavlju, ali su žrtve odabrane proizvoljno, i ako budu proveli mesec dana u pritvoru, mladim ljudima će biti potrebno mnogo snage, podrške i sreće da se od te za pravosuđe usputne epizode, rutinske usluge najvišem biću, oporave.