Džihadli Čaršija

Malo je falilo da nam se predsednik Vlade interventno vrati iz Amerike, jedan general iz Sarajeva bio je ljubazan da nagovesti skori rat, možda i blickrig, ukoliko dodikovci ipak istraju u svom protivustavnom naumu da glasaju o Sv. Stevanu, ali g. Vučić nije imao srca da sebe uskrati srdačnim domaćinima, drugo, spomenuo se da nije on vrhovni komandant Vojske Srbije, ima ko misli u Srbiji; treće, možda se setio da je Republika Srpska u drugoj državi, sa kojom se mi blagograničimo te da ne mora doplaćivati sto pedeset dolara po osobi, i da se sa svitom ne mora vraćati pre vremena. Tabloidi pišu da je naš ministar inostranih dela uzvratio neznatno modernizovanim usklikom knjaza Miloša: „Eto mene, eto vas – rat Turcima!“, according to Kurir g. Dačić blagoizvoleo je kasti: „Ako muslimani žele rat – imaće ga!“ 

Naše su oružane snage sada listom na raspolaganju, u punoj brojčanoj i bojevoj gotovosti, pošto su zaštitile svečani defile zvani Prajd. Da, predsednik Vlade pogazio je reč da ga odaje i kamere Javnog servisa neće videti, i dao je stefanovićevcima istorijski intervju (primetio je i sam da ne može od stanovništva tražiti da ono redovno plaća nešto što on prezire), poverio nam je da nije pristalica tog šetanja, te da bi, da je samo, ah, imao vremena, što naravno da nema, a što zna i staro i mlado, radije bio na svadbi kod Gašićevih, gde je bilo heteroseksualnih zvanica mnogo više nego ovih na vajnoj paradi.

Batin se sin, kao što znade svaki građanin koji je prigrlio svoju epohu i koji se izveštava o životu naših patricija, oženio, i zaista je šteta što predsednik Vlade nije imao vremena da ode na svadbu, da se makar slika sa mladencima i sa Jovanom Krstiteljem, koji je već na fresci sa braćom Gašićima. Bata je sagradio hram Gospodnji, i na zidu je, kako to već biva sa ktitorima, oslikan, živopisan: braća su u istovetnim civilnim odelima, koja im je po meri od istog materijala sašio isti šnajder, daleki omaž matroskim kompletima koje su nosili kao deca, ali su da bi smanjili jaz između svojih odela i garderobe Jovana Krstitelja ogrnuli istovetne pelerine boje zarudelog grožđa. Ko bi rekao da je ondašnji ministar odbrane toliko bogobojažljiv: u rodnom mestu ponizan i skrušen, u varoši beogradskoj lascivan i takoreći grešan! 

Speaking of sin, Slavica Đukić Dejanović javno je ukorila načitane i preškolovane sredovečnice što su sa predumišljajem pridonele beloj kugi, izračunale su da će im život biti udobniji bez poroda i uživaju sveudilj u svojoj sebičnosti ne hajući za demografsku krivulju serbsku koja se žalosno spušta poput grane istoimene vrbe, tako dakle zbori doktorka, koja se zahvaljujući novim frizerskim tehnikama, novoj garderobi i bezglutenskoj ishrani čak i prolepšala od vremena kad je bila Miloševićeva obožavateljka koju sam s merom pamtio i s merom zaboravljao; ne znam je li u svojoj studiji, jer predaje Slavica i na univerzitetu, spoznala još koji uzrok nerodice, koja ju je kao i svakog rodoljuba sneveselila (neke žene ne mogu da zanesu, neki muškarci nisu dovoljno plododavni, neki parovi jednostavno nemaju sreće, mnoga naša braća u Hristu i mnoge naše sestre žive kao samci i usedelice, kakva krasna reč, milosti puna (gracia plena), pretpostavljam da bi nauka, kojom se gospođa Slavica profesionalno bavi, doprla i do drugih razloga, koji meni kao samoukom misliocu naravno da izmiču. 

Profesoru Jeftiću, Miroljubu, sa Fakulteta političkih nauka, jasno je kako smo izgubili priraštajni korak sa Albancima: komunistkinje su srpskim seljankama punile uši bajkama o porodicama sa jednim ili najviše dva deteta, lakoverke su ih listom slušale, doklen su Albanke, ravnodušne prema kursevima aktivistkinja, rađale i po desetoro dece! Eto kako je došlo do nemilog raspleta na Kosovu, Svetu zemlju izgubili smo zahvaljujući komesarkama, partizanština je još u ono doba udarila temelj, ako se tako može reći, beloj kugi. Koja će uskoro, profesor može da izračuna i kada, u crnu zemlju odneti i poslednjeg Srbina: „Srbija bi ostala prazna, i na izvolte, svakome ko poželi da se u nju useli i promeni joj ime!“ Beograd, veli prorok Miroljub, ima šanse da ponovo vrati staro ime – Dar al džihad, Zemlja svetog rata, prevodi nam profetor… profesor Jevtić – mada bi mi Džihadli Čaršija bila više u duhu srpskoturskog jezika. 

I ne znam ko nakon abdikacije Ljiljane Smajlović uređuje „Politiku“, ali u  ovom velepalanačkom, starofrajlinskom glasilu kao da je na snazi slogan „I posle Ljilje Ljilja“, tako imamo hvalospev Nenada Popovića, sebi samome i svojoj vlastitoj malo je reći dalekovidosti. Evo delova ode napisane perom ruskog ždrala: „Pre godinu dana bio sam u pravu. Srbija je morala da podigne zid na granici sa Makedonijom i hermetički zatvori granice. Migranti su morali da budu proterani kao svaka osoba koja je ilegalno, bez dokumenata ušla u našu zemlju. […] Moja čvrsta migrantska politika nije bila uperena protiv muslimana, ali ne stidim se da kažem da njen glavni cilj zaštita srpskih nacionalnih interesa…“ Moja migrantska politika, pa moja migrantska politika – to je lajtmotiv u ovom biseru samozadovoljstva i sebeljublja. Duša Slovenska bi da nas sačuva od neminovnog avganistanskog zuluma: „Naši vladini zvaničnici su shvatili da će, ako nešto ne preduzmu, Srbi postati zarobljenici nasilnih Avganistanaca!“ 

Nisam načisto hoće li me porobiti onaj deo avganistanskog naroda koji ima taj porobljivački nagon i plan, ili su Avganistanci svi do jednog nasilni, i čim ih se ovde nakupi dovoljno, odosmo mi u belo roblje. U svojoj „nikad robom“ završnici Popović Nenade veli: „Migrantska kriza traži snažne odluke i odlučne lidere koji se ne libe, da zarad interesa svoje zemlje, sprovedu i najteže moguće odluke.“ Ovo kao da sam već negde čuo, kao i sintagmu „moja čvrsta migrantska politika“ –  čovek koji bezrezervno ljubi svoju državu i svoj narod uzdiže se iznad etike i uznosi se u carstvo vrtoglave slobode. „Znam“, veli Popović, pomalo potkraj bivajući i žovijalan, „da za ovo neću dobiti nagradu za humanitarca godine, ali sam siguran da će mi jednog dana građani Srbije biti zahvalni zbog toga“. 

Građani manje-više, neki već zahvaljuju, drugi poput predsednika Nikolića uz tajanstveni osmeh govore „not yet“, važno je da ovo pročita predsednik Vlade, neka ga probije hladan znoj kad shvati kome se za nemerljive istorijske zasluge nije zahvalio ministarskim mestom.