Familija ljutića (preživljara)

Šta je jače? Ako te najveći dramski umetnik među sveštenicima takoreći prokune, ili ako te najviši crkveni velikodostojnik, koji nije toliko upečatljiv, blagoslovi? Jer na našeg se predsednika, i to usred Roždestva Jedinorodnago Sina Gospodnjeg, sručio gnev amfilohijski zbog već otpočete izdaje Svete zemlje, a blagosloveni baršunasti bariton Njegove svetosti, i najboljeg prijatelja netom odlikovanog raba Božijeg Tomislava, zamolio je sve vernike, a zašto ne i pripadnike ostalih ravnopravnih vera, da zahvale Gospodu što nam je podario Aleksandra Vučića, čiju je svetlu budućnost Tvorac nagovestio već prvim desetkama koje su se obožile i umnožile u indeksu najvećeg sina Pravnog fakulteta? 

Nijedan drugi narod koliko je meni poznato ne priprema Deklaraciju o svom opstanku, što znači da drugim narodima niko ne kopa masovnu grobnicu. Samo smo se mi, to jest nekolicina ljudi koju možda čak i plaćam, ako ne pišu pro bono, dosetili da svojim dušmanima i dželatima pismenim putem poručimo: „Znamo šta je vaš zamysel, ali ćemo vama uz nos preživeti i živovaćemo mnogaia ljeta!“ 

Visoki državni činovnik, predsednik ili Visoki komesar Saveta za saradnju sa Rusijom i Kinom Nikolić Tomislav odlikovan je u Repubici Srpskoj, što će reći u susednoj državi Bosni, kojom je prilikom izjavio da se od srca raduje raspadu Bosne tj. nezavisnosti Republike Srpske. Niko iz državnog vrha nije ga ukorio, te držim da je samo izrekao ono što naši velikaši svi žarko žele, ali se paze da ne oprlje jezik tako vatrenom govorancijom. 

Prvopomenuti u ovom gradivu junak, razapet između kletve i blagoslova, kazao je, dostojanstven kako ga je Bog stvorio, da će klevetniku (ali nije ga tako nazvao, to je moja reč) odgovoriti na Srpsku novu godinu! Radni dan, crno slovo u kalendaru nije dostojno da se čuje beseda patrijarhovog novoljubimca. Predsednik i inače obožava crkveni kalendar, u Narodni muzej banuo je, sa takozvanom Anom i takozvanim Vesićem, u Narodni muzej na Badnji dan, obećao je da će dveri ove uzvišene ustanove, koju dušmanski zatarabiše vrazi jego i vrazi Svedržitelja Tvorca, biti otvorene na Vidovdan, kad god da blagdan pada ove godine; odgovor Amfilohiju stopiće se sa prepobožnim čuvstvima koja nas preplavljuju za Srpsku novu godinu, a obratiće nam se predsednik preko lično TANJUG-a, što će biti svečanije nego da se ukaže na ma koji drugi način, jer sila koja je iz ropotarnice istorije vratila Telegrafsku agenciju nove Jugoslavije u naknadni opticaj, pomagaće na svoj tajanstveni način i da se predsednik blagoizrazi tako da njegova novogodišnja beseda uđe u crkvenu baštinu, što je izgleda predsednikov novi cilj. 

Da sam tica 

Specijalne, paralelne niti koje drže na bratskom okupu i u pravovernom kolopletu Srbadiju u Bosni i nas koji smo se zatekli u Matici, dodatno je ojačala i svojim ukazanjem učvrstila građanka Ražnatović Svetlana, kojoj se posrećilo ono o čemu su Zehra i Silvana samo pevale: „Da sam tica/I da imam krila/Ja bih cijelu Bosnu preletila…“ Letela je diva helikopterom, ne baš nad cijelom Bosnom, nego od Bijeljine do Banja Luke, podalje od radara protivavionske odbrane kojom iz Sarajeva komanduju i pripadnici drugih naroda… Malobrojnici koji ne ljube Mileta (onog što svuda prati našeg Aleksandra, te deluje kao potpredsednik Republike Srbije, ili kao Vučićev Senta), okomili su se na ovaj javašluk (uh, nemamo našu reč za ovo?!): ko to novcem poreskih obveznika voza i dvori građanku druge države koja privatno dolazi da peva isto privatnicima u Banjaluci?! – Aman, ljudi (zameniću ovo „aman“ kad budem redigovao tekst), vlastela srpska digla je kredit, kupila vazduplohov, i zašto neko diže dževu zbog male, čisto slovenske pažnje i sve u svemu kratke vožnje, kao da je zloupotrebljen helikopter Armije BiH, ili letelica međunarodnih snaga?! Bilo pa prošlo!   

Ne čitam naravno „Politiku“, ali svak znade da je u najstarijem dnevnom listu na Balkanu osvanuo najmlađi oglas na Balkanu, a u kojem akademski pesnik Bećković, glumac Božović Petar, uz sasluženje prozno-groznog pisca Kecmanovića reklamiraju vlastiti i saborni svetonazor, oglašivači se, gle, javno protive gubljenju Kosova! Zapravo je „Politika“ – koju smatram čaršijskim, malograđanskim i velikosrpskim, starofrajlinskim i badavadžijskim glasilom, gde pisma uredništvu pišu čitaoci koji su o toj počasti sanjali po pedeset godina – ispala vrlo napredna, ili barem tržišno blagousmerena: u njoj, ako platiš, danas možeš slobodno da baciš kamen’ v ogorod vladajuće klase! Zamislite da je u vreme socijalizma neko došao sa oglasom u kojem se protivi na primer Titovoj politici nesvrstavanja?! Već portir „Politike“ i radnici oglasnog odeljenja bi donosioca oglasa savladali i predali organima gonjenja! Danas je dakle „Politika“ lučonoša slobodne i preslobodne misli, a to će na Srpsku novu godinu biti i TANJUG, koji će imati pravo, dužnost i čast da prenese predsednikov praznični utuk na jeres Njegovog Preosveštenstva Amfilohija! 

Ono što povezuje Matijin oglas i nepojamnu (meni) Dodik-Vučićevu Deklaraciju o opstanku srpskog naroda, jeste bezmerna vera u pisanu reč: ono što Srbi umno smisle, pa proslede grafičkim radnicima, u Krnjači ili u „Službenom glasniku“, postaće večna istina, i večita amajlija i za one koji su poslanicu pisali: jer da opiše ono što se desilo može i mnoga novinarska šuša, ovde se pak radi o zakonodavnim aktima, proglasima, objavama i zapovestima koja stvaraju stvarnost, koji propisuju kako nešto treba da bude i kako nešto mora da bude. 

I Oglas i Deklaracija stupaju na snagu samim činom objavljivanja.