Naša najviša dva rukovodioca su i prethodne dve sedmice požrtvovano igrali svak svoju ulogu, predsednik Republike tetošio je naše najbolje sinove predvođene njemu posebno dragim generalom Dikovićem, podelio je još još jednu veš-korpu odlikovanja, a strogi otac tj. predsednik vlade, u koga kao da je ušao besmrtni duh Vladimira Iljiča, nas ili podstrekava na rad, rad, i samo rad, ili nas prekoreva što nismo u samopregoru prevazišli sebe, kao što on čini svakog bogovetnog dana i ne prestaje dok u Nemanjinoj ne čuje prvi jutarnji tramvaj.
https://www.youtube.com/watch?v=e14Lf2TIc4Q
Svoje krležijansko delo objavio je u „Blicu“, čim je video da naslov nije „Moj obračun sa vama“, kolegijumu je sinulo da predsednik nema ništa protiv tabloida te da će se na stranicama „Blica“ obračunati sa nekim šestim, a to su mostly elite, mističan društveni sloj kome se premijerova hiperaktivnost ne sviđa te u nemorni zamajac njegovog dijalektičkog razvoja malo malo pa ubace koji klip genetski izmenjenog kukuruza. „Osuđeni smo da sanjamo sami“, zagrcnuo se autor, a besmrtnom parabolom o cvrčku i mravu dovrhnio je rukopis, cvrčci će biti osuđeni da sanjaju sami, jer je mravima dozlogrdilo da im svake zime daju ogrev, suhomesnate proizvode i turšiju (nisam verno naveo reči, ali držim da sam potrefio duh manifesta).
Pomislio sam da su i večiti rivali osuđeni da sanjaju sami, ali ne, sa njima su BETA i Studio B.
Brankica Stanković je sportskom novinaru u privatnom telefonskom razgovoru kazala da je on navijač, a ne novinar, ovaj se smesta potužio otadžbinskoj upravi Bete koja je digla dževu, u generalštabu „Zvezde“ i „Partizana“ proglašena je narandžasta uzbuna, kako i ne bi, štićenica MUP-a bi ni pet ni šest nego da istraži je li poslovanje ovih sportskih giganata u skladu sa zakonom, direktor mislim „Zvezde“ pozvao je navijače da u što većem broju dođu na utakmicu te da iznesu svoje stručno i nepristrasno mišljenje o vandalskom Brankičinom napadu na najveće srpske svetinje. Prenoseći odveć revnosno kako je novinar udario na novinara tj. na navijača, Studio B se zamerio Devedesedvojci, odande je ukoren da drži stranu Bankičinim ionako brojnim nesimpatizerima, Studio B je davež bez premca (Agape i sl.), ali je za ovu priliku odustao od svoje duhovnosti i uspavljujućeg svetosavljavlja, te je lično Uređivački kolegijum raspalio po nekad prijateljskoj devedesetdvojci kao Željko Mitrović po svojim dušmanima kad ga odveć rasrde: „Smatramo da je vest o napadu na novinara koji radi svoj posao, kao što je radio naš kolega iz Bete, veoma važna informacija za Beograd i Srbiju. Ako nam je danima prva vest bila napad na novinare u Parizu, da li treba da krijemo kada neko u Beogradu novinara naziva korumpiranim i neprofesionalnim, sramotom za novinarstvo i huliganom“. Nema šta, napad je napad, i za pravdoljubivi Studio B nema tu razlike, da li posle napada ideš u grob, kao francuski novinari, ili ideš natrag u redakciju da se vajkaš poput deteta kome su na odmoru oteli užinu, potpuno je svejedno. Jasno je da se Brankica na verbalnim packama ne bi zaustavila: da nije sama pod policijskom zaštitom, uletela bi kad tad u redakciju Bete te bi bilo belaja ravnog onome u Parizu.
http://soundcloud.com/istinomer2/fest-je-bio-vreo
Minuli FEST uzrujao je Kecmanovića Mlađeg kao Brankica novinara Bete, te je ne sačekavši da vidi izuzetno blesav ruski film „Bataljon“ i dramu „Gospođica Džuli“ smesta sročio pamflet „Za šta je nagrađen Emir Hadžihafizbegović“. Nije hteo da mu delo ugleda sunca tek u četvrtak, kad izlazi „Vreme“, nego ga je još vrućeg, Fest je bio vreo, poslao svojoj dobrotvorki i istomišljenici gospođi Smajlović, u najstariji dnevni list na Balkanu, specijalizovan za posleratno huškanje. (Tu u nastavcima izlazi životno delo Antonićevo o Sv. Velikomučeniku Slobi, pod naslovom „Još nije gotovo“, gde profesor ukazuje na vrline i ispaštanje velikana, uglavnom „Politika“ koja je devedesetih bila uz Miloševića ostaje verna sebi, otuda se i za vreli uradak Kecmanovićev odmah našlo mesta: odgođen je Babuškin milioniti hvalospev Kremlju, to štivo neće nikad zastariti). Vratimo se nagradi koja je razjarila Kecmanovića, srpskog i profesorskog sina, koji je svojim topom i sam ostavio trajan beleg u srpskoj i svetskoj kinematografiji te se smatra merodavnim da ocenjuje glumu. Tvrdi da je bilo mnogo boljih glumaca nego što je Emir (sa čim se ne slažem: nema mnogo glumaca boljih od dobitnika Festove nagrade, a i oni koji su možda bolji, nisu mnogo bolji), ali nije gluma ono što truje dušu mladog Kecmanovića, nego se, navodno ili stvarno, meni je svejedno, glumac za vreme rata ružno izrazio o turbo-folku čije je rodno mesto Srbija i zbog tog smrtnog greha ne sme ovde biti prihvaćen, a kamoli nagrađen! Žiri jeste bio međunarodni, ali su stranci bili iz neizvređanih zemalja i moglo im se da nagrade ma koga, nego su baš naši navalili da se osvedočeni dušmanin, upoređen sa zloglasnim Titom, nekadašnjim vojnikom austrougarske kaznene ekspedicije, ovenča nagradom u Beogradu.
Kecmanović zna i tvdi da bi nas Hadžihafizbegović bombardovao da je samo imao pri ruci kakvu eskadrilu i džebanu. Volođa zamera najvećma Srđanu Dragojeviću što nije sprečio našu poslednju bruku i samoponiženje. Kecmanović je kivan zbog nemerljivog, kako reče, doprinosa Emirovog u umetničkom bojkotu Dragojevićevih lepogorućih sela, i Dragojević, umesto da se koliko-toliko osveti, pristaje ga srpskim hlebom hranjeni zlotvor raspali još jedared po čelenci kamenom iz krševite Bosne.
Završimo ovaj unekoliko opet zakasneli dvonedeljni raport. Šta je, dakle, zajedničko Studiju B i „Politici“ tj. šta povezuje skandalazno televizijino priopćenje o Brankici sa Kecmanovićevićevim tobdžijskim nacionalizmom?
U oba slučaja imamo tezu da nije važno šta se dogodilo, nego šta je rečeno. Ne gledaj me šta radim, nego slušaj šta ti govorim. Ovoliko precenjivanje reči odurno je čak i meni koji živim od reči, pisane ili otpevane.
Nije dakle važno što Brankica ima za sobom nekoliko godina opasnog življenja, opasnog zvanično, po proceni nadležnih i stručnih ljudi; važno je ono čime je pecnula poslenika slobodnog tiska. Nije važno šta smo mi Bosni i naročito Sarajevu uradili, a pod blagoslovenim upravleniem Miloševića, na čijoj retuširanoj biografiji profesor zarađuje i preporučuje se SPS-u koji je, gle, još uvek na vlasti; sebi ništa ne prebacujemo, ergo, bavićemo se radije onim što je bombardovani o nama rekao, nego time što smo im glavni grad opkolili kano Grci Troju, što smo im umesto vode, hrane i struje slali samo đulad, šrapnele i snajperske metke.
