Godina priraštaja

Dobro došli u zemlju priraštaja! Radujemo se prirodnom priraštaju, ali prirodi smo dosad poklanjali odviše poverenja, za četrdeset godina nećemo, ako se ovako nastavi, imati ni državu ni narod, zagrcnuo se vladar, kako i ne bi – sumorni krah ne bi se zbio u nezamislivoj budućnosti, nego negde u drugoj polovini njegove zlatne vladavine; da bi se to izbeglo potreban je natprirodan priraštaj, u prvoj fazi on će neposrednim učesnicima biti plaćen, a ako ni primamljive premije za treće i četvrto novorođenče ne dovedu do brojnog stanja kakvo predsednik Republike želi, državi su na raspolaganju i druge mere: kazne, novčane, zašto ne i zatvorske, za ljude koji imaju samo jedno dete, neznatno blaže za roditelje koji su se opredelili za prostu reprodukciju (oni koji imaju blizance bili bi globljeni i zatvarani kao i oni koji imaju jedno dete); bračni drugovi robijali bi zajedno dok u ćeliji ne bi učinili ono što im je bila iskonska dužnost dok su bili na nezasluženoj slobodi…  

Priraštaj imamo i to stalan i blagosloven i kad je naš sveti budžet u pitanju. Predsednik tvrdi da takav priraštaj nije zabeležen u čitavoj evoluciji, već treću godinu, ako su mi se dobro urezale reči vladara, imamo višak u državnoj kasi, pa to je ushićujuće, apsolutno romantično! Pretpostavljam da je neki car, koji je stanovništvu udario dotad neviđene teške namete, isto tako imao višak u carskoj riznici: izgradio je bedne džade, tek toliko prohodne da njegovi poreznici mogu stići do sirotinje, carske bunardžije iskopale su nekoliko bunara, koliko da oni na kojima carstvo počiva ne dehidriraju i ne izumru, kažnjava car podanike zbog bespravne seče šuma, zbog krivolova, pa i zbog zemljoradnje, kojom raubuju planetu, pušta ih da idu u rojtama, sa krastama i gukama, ne leči ih, i kako ne bi njegova riznica bila u carskom plusu? 

Nema, ponoviću, država, nijedna, ništa što nije od stanovništva uzela ili što nije stanovništvu uskratila: Srbija se izdržava mnogo više globama, porezima, raznoraznim novim i novim nametima, nego što ubira porez od zdrave privrede, Srbija zarađuje prodajući podanicima nekoliko puta ista lična dokumenta, saobraćajne tablice, Srbija iznurava svoje stanovništvo, zauzvrat mu daje višemesečnu novogodišnju rasvetu i spomenike kraljevima i drugim desničarima, građanin svaku ozbiljnu bolest leči tako što sam plaća i specijalističke preglede, i negu, i lekove, država se naoružava da bi Hrvatima, Albancima i muslimanima uterala strah u kosti, tu ne žali para, sad je kail da više nego druge države novcem podstrekava rađanje, već je to primenila u sportu, šakom i kapom je nagrađivala šampione i osvajače olimpijskih medalja, da bi lično ona zablistala na sportskom međunarodnom nebu, sad će ono što je oprobala na atletičarima, plivačicama i na tekvondo majstoricama da primeni na bračne parove, a ostalima, koji ne mogu da se podiče četvorustrukim porodom, šta bog da, oni su višak istorije, šljaka rasuta nadomak zatvorenog rudnika. 

Država ne treba i ne sme da ima višak u kasi: dužna je da ga potroši što pre i na najcelishodniji način, da ga uloži u borbu protiv siromaštva, gladi, bolesti, neprosvetljenosti, zaostalosti koja se vidi na koju god stranu čovek usmerio pogled. Za koje prioritete država špara? Hoće li taj višak da da pod kamatu? Pa kad glavnicu uveća, šta će? Kupiće još veći držač za državni barjak?!

&

Država se, kao i njena televizija, naslađuje prošlošću, čiji je najslađi fil srednji vek, to je najukusnija ručno razvlačena kora, pogledajte vi podnaslov serijala o volj. Nemanjićima: „rađanje monarhije“. Ja koji sam ljubitelj suvoparnosti napisao bih „stvaranje države“, izbegao bih da na monarhiju gledam kao na živo i dugo očekivano voljeno biće, rekao bih naprosto „država“, možda bih rekao i „nastanak“, ne, njima je to ra-đa-nje mo-nar-hi-je. Dok se kralju ne vrati njegovo, neće ni poslednji nesrećnik koji pretura po smetlištu naći ono što njemu pripada, tako mi na ispravljanje istorijskih nepravdi gledamo, predvođeni Predragom Markovićem, stručnjakom iz neprežalne stručne agencije G17 busplus, a tako, što je još gore, gleda i državni vrh. Daj nam velikana iz prošlosti, da mu izvajamo skupoceni spomenik. Stefan Nemanja, davai! Pedeset hiljada evra za projekat, posle ruke, mermer, cement, lak i ostalo, koliko izađu da izađu. 

Najčuveniji srpski bigamista g. Mrkonjić nije rad da čeka osamstotu godišnjicu autokefalnosti SPS-a, kao što država čeka Nemanjin jubilej, inžinjer bi da se spomenik voljenom Slobi podigne čim prije, drži da će za svoj plemeniti ktitorski poduhvat naići na razumevanje i podršku Vođe. Da, u nekom sam tabloidu preleteo očima preko krasnog naslova gde bigamist veli kako Milošević nije imao razloga da ubije Stambolića; nisam se dao udubiti u ovo istorijsko i sociopsihološko, idolopokloničko štivo, ali zar nije ovo isto kao i kad Staljina u školi slikaju sa decom, a zaljubljeni aparatčik veli: „Kako je dobar drug Staljin! Grli decu, a mogao bi sve da ih poubija!“ 

Toliko sam ravnodušan prema dinastijama (blago rečeno) da ne znam ni gde je spomenik kralju Petru Prvom, ali znam da će mu obožavaoci kao na srebrnom pladnju izneti čitav jedan grad, Zrenjanin, ovo je za tebe, dobri kralju, vetar će ga i kiša nadamo se oprati od partizanske gadeži nakupljene posle takozvanog Oslobođenja! 

O Legiji i Zmiji sve se više govori kao o stručnjacima koji bi državi mogli biti još od kakve koristi, čim daće bog budu pomilovani i rehabilitovani, čim im država isplati obeštećenje za život odvojen od porodice i JSO, ali ako nas od tog istorijskog trenutka i od zakasnele krivde pravde deli još koja godinica, zašto im država ne bi napravila barem spomenike – ne vidim nikakvu zakonsku, novčanu, urbanističku ni moralnu prepreku: čak su mi, da ne uvredim Mrkonjića, fotogeničniji i od Slobe i od Stefana Nemanje.