Hitri Jelen #Retrovizor

Jedne proste vojvođanske zime ugledam Nenada Lj. Stefanovića, mitsko biće, koje, mislio sam, obitava u televizijskoj špici, u večnom vijorenju naše trobojnice, uz časno ime raba Božijeg Dragana i uz himnu “Bože pravde”, kad, uoči međunarodne Nove godine utanačio urednik RTS-a razgovor bogougodni sa Njegovom svetošću i zaputio se u Patrijaršiju, svečanije je, i mirnije nego u Takovskoj gde su bile poslednje pripreme za najluđu noć, plavetno odelo, plava mašna, plave oči, istobojna fascikla, sedi davno neviđeni rukovodilac državine televizije u ovećoj odaji kraće vreme sam, čuju se zvona, u taj mah ukazuje se iza stubova domaćin, nije znači zakasnio, ali kako bi bilo da je Njegova svetost došla u studio i da se tamo sama smestila, a Nenad Lj. Stefanović da se pojavio naknadno: “O, pa Vi ste stigli, Vaše visokoblagorodie! Evo i mene…”

https://www.youtube.com/watch?v=U_A83-nClKQ&ab_channel=Istinomer

Nema veze, no hard feelings, videlo se na licu trudbenika medija, i zaista razgovor je tekao ne može biti lepše, jedno je pitanje novinar sročio toliko lepo da mu je patrijarh rekao kako je tim pitanjem stavio ruku na samo srce Jevanđelja, na kraju razgovora je gost upitao kako bi domaćin želeo da bude upamćen u istoriji, mislio sam da će Njegova svetost reći kako je to sve taština i muka duhu, ko šiša istoriju, ima istorija i istorija, ali ne, usledio je opširan odgovor koji se svodi na to da je važno hoće li biti upamćen tako da ga Gospod može prigrliti, pretrnuo sam očekujući da će patrijarh upitati: “A Vi, šta mislite, kako će Vaša služba biti opisana u letopisima?”, ali patrijarh nije pitao, sve je dobro što se dobrim svrši, kad, dve ili tri većeri potom, najluđa noć već poodmakla, na RTS-u grupa građana peva “Nije kuća na prodaju, ni kuća ni okolina…”, prisustvujem li subverziji, prošlo je kroz mene, pred oči mi izišao Rio Tinto, je li moguće da državna televizija nudi i preporučuje uglazbljeni slogan koji bi trebalo da se čuje na svakom protestu? To bude malo, pa nakon ove muškadije, istu pesmu, koja kao da je izmišljena da se predsedniku i Vladi stavi do znanja u kakvoj su zabludi i na kakvoj su opasnoj po njih stanputici, otpevaju ovog puta dve devojke, šta god da je ovo, sabotaža, ili nemarnost, zašto sada, dok Nenad Lj. Stefanović blaguje uspomene na susret sa crkvenim poglavarom (Bujošević sprema pitanja za Svetog oca, ako se za Draganovog života tj. mandata, jer to su sinonimi, poglavaru bratske hrišćanske crkve bude posrećilo da kroči na sveto srpsko tlo)? Nisam čuo da je neko za ovaj propust ili za ovu drskost odgovarao, možda Televizija neznatne, takoreći porodične nesuglasice rešava diskretno u svom dvorištu, kao što se ministar policije oštri da policajce koji su u Priboju pevali preteće, neprikladne i protivzakonite pesme, podvrgne disciplinskim merama, jer su se, izgleda, ogrešili samo o policijski bonton, iako su napravili štetu za koju je predviđena itekakva odgovornost pred sudom i pred javnošću.

Ali najbolji je, treba li reći, predsednik Republike koji se prvi izvinio našoj braći u Muhamedu, ne brinite ništa, ovo se neće ponoviti, ovo je vaša kuća, živeli ste tu, da bi se odmah latio svoje omiljene dijalektike zvane “a ty, kto takoi?!”, i bacio naramak drvlja te gomilu kamenja i šuta na neznano koliko lokalnih počinilaca koji po pekarama i ćevabžinicama dan-noć pevaju ode Naseru Oriću i Naseru sličnima: „Kada sam bio u Pazaru i Sjenici, i gde god sam hteo da pojedem burek, ćevape ili već šta, što volim i što se vidi na meni, svuda bi mi dolazili iz VBA i BIA: nemoj ovde, tu pevaju pesme Naseru Oriću, tu pevaju pesme ove i one“. Naravoučenije: mi ćemo ove naše, pijane, koji su pevali na privatnoj proslavi, da javno ukorimo, iako im je to prvi put, a nas, pripadnike većinskog naroda, niko nikad ne uzima u zaštitu, i kao što vidite, mi se nikad i ne žalimo, tek tu i tamo kažemo istinu o drugima, kad nas neko baš povuče za jezik.

Patrijarh nas je ukorio što se umesto da postimo bijemo pesnicama, motkama, veli da ga ne interesuje šta je uzrok, a šta povod, ko je kriv, a ko nevin… I ne očekujem od poglavara da bude sudija, ali ako pominje motke, morala je Njegova svetost primetiti da su braća sa motkama dovezena policijskim automobilima, i da su ta mlada braća po paraslužbenoj dužnosti udarala goloruke hrišćane, a uniformisane policije namerno nije bilo, morala bi znati, Svetost, da je žmurenje pred uzrocima žmurenje pred istinom, pa ako nije rada da pomogne vernicima, da se oslobode klopke u kojoj su duže od decenije, onda bi se morala kloniti pominjanja konkretnog hladnog oružja upotrebljenog u Šapcu.

Robin Hud nam se preobrazio u poslednjeg Mohikanca, tako je sebe Robin nedavno prozvao jer je, reče, u Vladi većina sklona da digne ruke od Rio Tinta, pa je, eto, ostao sam, e, sad, pravi Hitri Jelen se borio za živote slučajnih saputnika, dveju pukovničkih kćeri i njihovih pratilaca, i tom prilikom je smrtno kak se veli stradao, što se nadam da će našeg Jelena mimoići – iako brojčano nadjačan, naš Brzi Srndać bori se, sam samcijat, za Rio Tinto, koji u ovoj metafori ima ulogu slučajnog saputnika. Kud će nas ovaj istorijski raskol između premijerke i ministara na jednoj, i usamljenog predsednika Republike na drugoj strani, odvesti, ne mogu ni da pretpostavim: Rio Tinto bi po moemu morao biti u nadležnosti Vlade, predsednik Republike ne bi njime uopšte trebalo da se bavi, a kamoli da se zbog njega izloži opasnosti. A opet, tamo gde predsednica Vlade smatra da je predsednik Republike njen šef, možda jedan Mohikanac vredi više nego četa okupljena oko njemu podređene službenice.

Šta se još desilo? Pa ovo sa našim građaninom u australijskom kazamatu, imate sreće, Australijanci, što ste tako zabačeni i što mornarica nije vodeći rod naše vojske, inače bi se ponovila Troja, niste oteli najlepšu Srpkinju, ali ste namamili i zatočili najboljeg svetskog tenisera, imate sreće što imate sudiju Kejlija koji se drži zakona, logike i etike, uz nos visokim dužnosnicima, tako bi trebalo da bude i kod nas, toga radi i imaćemo referendum, ali kad vidim ko čezne za nezavisnim sudstvom, kad me osoba priblizhennaia k imperatoru prosvetli da ću glasajući za promenu Ustava pridoneti da političari ne utiču na sudstvo (što ni po dosadašnjem Ustavu ne smeju da čine!), osećam se kao bankar kome stiže pismena ponuda Kola Jangera i Džesi Džejmsa da mu njih dvojica ugrade sefove i brave na ulaznim vratima svih njegovih filijala.