Hram na vodi

Predsednik Vučić nadmašio je sebe u unapred najavljenom navijanju za Ruse, iako mu je radnik Javnog servisa pomutio svečanost trenutka uporedivog jedino možda sa pričešćem: taj saboter na radnom mestu komentatora nije nam unapred kazao da će držati stranu komšijama (ili onome ko mu se bude učinio boljim: budi uvek uz pobednike – sa tim pokličem se i dolazi na posao u Takovsku 10) i malo je falilo da upropasti predsedniku ekstazu, vladar beše primoran da posve ukine ton, te su se čuli samo njegovi povici „Davai! Davai!“ i „Molodec!“, kad god bi neki naš brat nadigrao našeg nebrata. 

Na televiziji sam pre par godina slušao šta predškolska deca misle o navijačima i navijanju. Zašto su navijači tužni kad njihov tim izgubi: „Navijači su tužni, jer znači da oni nisu dobro navijali!“ Predsednik sebi ne samo što ništa ne prebacuje, nego poručuje urbi et orbi da bi navijao za Ruse taman ovi sto puta igrali sa Hrvatima, kakva postojanost, kakvo istrajno pravoverje! Čovek kome prebacuju da se presaldumio, da se odrekao svoje prošlosti i slavnog identiteta stvaranog na Marakani, Maksimiru i u Magistratu, ispade kao navijač postojaniji možda i od samih Rusa – još stotinu puta bi navijao za Matušku!

Koliko bi tek puta navijao Tomislav Nikolić! Javnosti je uskraćen taj podatak, taj rekord u rusoljublju, ali šta da radimo kad se bivši predsednik našao u medijskoj izolaciji! Iz koje je izvirio samo da promrmlja kako je Svetog oca svojevremeno zvao da bude njegov i Dragičin gost u Bajčetini, a da ga kao crkvenog poglavara u zemlju može blagopustiti samo naš verski poglavar, inače Tomin blizak prijatelj. 

Zaista, papa je mogao inkognito da dođe, da konači u bespravno sazidanoj kući, čiča Tominoj takoreći kolibi, koju je njegov sinak bespravno vozdigao na obali naše nekada najveće reke, čiji smo gornji tok izgubili kao što smo i štošta drugo izgubili u zlatno doba Tominog uspenja u čarobnom svetu politike.

Građani naselja „Stepa Stepanović“ dobiće crkvu želeli to oni ili ne, sveštenici su kao ekipa okupljena oko seoskog veterinara koji mora da pelcuje svu živinu, kokoške beže i negoduju, a kad budu bile spasene, još kako će blagosiljati sanitarnu službu: meni nepoznati crkveni srednjedostojnik (ne upinjem se da naučim činove, mada sam u JNA i to bio savladao) nada se da će država smoći snage da novčano, a valjda i u naturi, potpomogne gradnju hrama, iako su, gle, baš država i crkva odvojene, i  SPC bi morala od vlastitih prihoda i priloga vernika da sazida koliko uzmogne bogomolju, ali ako novo rajsko naselje sa petnaestak hiljada duša iziskuje da mu država napravi crkvu, neće li građani koji kupuju stanove u Beogradu na vodi biti dovedeni u neravnopravan položaj? 

Je li moguće da dika naše arhitekture i građevinarstva, koju će UNESCO bogme imati da čuva od zuba vremena, neće imati nijednu jedinu crkvu?! Voleo bih da budem upamćen kao neko ko je, nadam se prvi, ukazao na ovaj teški i nebogobojažljivi popust. Da, bila je neka lađa u obliku crkve, ili crkva u vidu lađe, to ostaje kao mogućnost, i kao zasebna atrakcija za turiste koji će osim jarbola za zastavu, naše mile jelke i naše polugodišnje novogodišnje rasvete, poželeti da se razgale i u crkvi na vodi. 

Ljubitelj i ljubimac vladara Ristovski Lazar snima film o čarapama kralja Petra, stanovništvo kupuje karte unapred, dobro, ne kupuje lično stanovništvo, nego njegovi demokratski izabrani predstavnici, koji u sebi spajaju ljubav prema predsedniku Vučiću, ljubav prema kralju i veru da će podanici uživati u još nezamislivom delu Lazarevom. 

Prva se proslavila opština Čačak, ali će i druge opštine gledati da ne zaostanu, i da ne liše svoje stavnovništvo kulture; karte kupuju najvećma škole, jer upravitelji znaju unapred da film o monarhu mora na decu imati blagotvoran uticaj. Nekolicina stranih plaćenika izdajnički ih je u neprijateljskim medijima napalo da isteruju pare ljudima iz džepa za nešto što se ne zna šta je, avangardisti uzvraćaju da će karte u bioskopima koštati 250 dinara, a u ovom dobromornom predujmu izađu 200 dinara, što je ogromna ušteda i odličan način da žitelji Srbije, vazda nepoverljivi prema bankama, ulože deo svog ušparanog novca! 

Voditelj naše vodeće televizije saopštio je, ozaren, kako je nakon sto i mislim četrdeset godina srušena Glavna železnička stanica, kao da je srušena najstrašnija tiranija i kao da od tog dana prestaje zulum nad nesrećnim Beograđanima i onima koji bi u Beograd da doputuju. Vlast je, gorda kako samo ona ume, kroz više zlatnih usta progovorila da je stanica, koju oni radije zovu starom nego Glavnom, srušena, nećete verovati, šest meseci pre roka! Ne samo pre roka, nego i pre nego što smo nesrećni Prokop uopšte osposobili da odmeni pokojnicu koju naš voljeni investitor nije hteo očima da vidi u blizini svoga gumna, pa je domaća vlastela predusretljivo pohitala da ukloni ruglo i njegove nedostojne tragove.

Na redu su vesti iz čarobnog sveta mode. Model godine je bez sumnje navijački dres hrvatske predsednice. Pošto je povratila vitkost iz gimnazije gospa nije odolela da ju predstavi i veleistakne na smotri koju će pratiti vascela planeta. Nepoznata šnajderka sašila joj je po meri jednodelni kostim, u bojama i amblemima državne zastave i dresova fudbalera, sedela je i đipala pored Medvedeva koji je ostao umnogome veran besmrtnoj modi Kremlja (ponekad samo obuče farmerke: gleda Top-gir), plesala je predsednica od čiste radosti i loptoljublja, čitam da je u svlačionici prilepila pusu svim herojima, rezervnim igračima, terapeutu, selektoru, ekonomu, da je Mamić bio u Rusiji, umesto što se šunja po Međugorju, verovatno bi u transu i on bio poljubljen.

Novinari po navici uzimaju fotografije iz prethodne faze dijalektičkog razvoja hrvatske predsednice, što bi morali izbegavati. Ured predsednice Republike dostaviće svim redakcijama nove slike iz Moskve, te bi njima trebalo ilustrovati sve što modelsica ubuduće bude kazala ili učinila, a ako neko baš mora da objavi fotografiju na kojoj predsednica pupi u doduše dobro skrojenim kostimima i haljinama, bilo bi bogougodno da dopiše „arhivski snimak“, bilo pa prošlo!

Na drugom mestu je sako ministra Đurića. Prirodno je i lepo je videti kad članovi partije oponašaju vođu, Milošević je iz Igića izmamio dotad nepoznat dar podražavanja, nije se dao ni Božoviću Radomane, ministar zdravlja obraća nam se glasom, intonacijom, mimikom, gestikulacijom i retorikom predsednika (plači, Mićko), ovo Đurićevo je neverbalni omaž njegovoj šefici, plavozeleni blejzer, kriptotirkiz, skrojen da malo sputa junačka ramena, pa da, govor predsednice Vlade teško je oponašati, teško ga je upamtiti i razumeti, a kamoli varirati ili plagirati, zato se službenik smerni opredelio da nadređenu sledi u onome gde može. Daće bog da budući naraštaji gledaju istorijsku trilogiju, „Šešir gospodina Vujića“, „Čarape kralja Petra“ (koje će možda unapred dobiti „Zlatnog medveda), i „Sako ministra Đurića“.