Idejna nadgladnja #Retrovizor

Umetnici u gladovanju obeležili su sedmicu koja je kao i tolike druge ostala za nama, nije više u modi štrajk do smrti, kakav je svojevremeno izveo Tomislav Nikolić, naš najslavniji isposnik i podvižnik obreo se u jako luksuznoj bolnici gde je pred kamerama malaksavao i malaksavao, ne, ovde se radi o kraćim razdobljima samoizgladnjivanja, i nemamo jednog junaka, nego imamo kak se veli paletu štrajkača, koji rade isto iz razloga posve različitih, pa i suprotstavljenih.

Nogu je povukao, tako se kaže, iako je pred Skupštinom sedeo, inokosni narodni deputat Ševarlić (u daljem tekstu: Moris Ševarlije), one man shaw se usred epidemije, usred rasplamsalih baklji i uveliko rasplamsane izborne kampanje prisetio zaboravljenog i reklo bi se prežaljenog Kosova, Sveta zemlja sirota obitava još jedino u svetoj preambuli koju nam je zaveštao Koštunica, štrajkač je obukao narodnu nošnju, ne bi li i lepim gunjem i šlingovanom košuljom privukao pažnju obližnjeg RTS, ali mu je u gladovanju počeo nelojalno konkurisati Boško Obradović Dverski, ogorčen (kao što je i moja neznatnost ogorčena) najnovijim viražima vladara, pa je ionako mlako interesovanje za rodonačelnika žanra znatno opalo, da, pre toga su pripadnici Dveri i njihov šef imali bliski susret sa poslanikom Rističevićem, iz čijeg su sakoa odnesenog u Visbaden na veštačenje ispale naramenice i oveće parče cvične, u razmeni mišljenja simpatičnom Marijanu rasparan je jedan džep i oštećena postava, pa se očekivalo da će Obradović po komandnoj odgovornosti biti smesta optužen i ako ima pravde osuđen.

Kako se Tužilaštvo nije oglasilo duže od 24 sata, narodni poslanik Martinović pridružio se svome protivniku Bošku i skrajnutom, razočaranom Miladinu u štrajku glađu; uz požrtvovanog Martinelija stala je napredna Sandra, neću sad da joj tražim prezime u vrletima i bespućima interneta: i ja ću da gladujem dok se Tužilaštvo kojim blagorukovodi Dolovac Zagorka ne okomi po službenoj dužnosti na nasilnog Boška: you’ll never starve alone, to je novo geslo naprednjaka: nadahnuti predsednikom, zavisnikom od takmičenja, počinju da se nadgladnjuju na naše oči i za naše dobro…

Predsednica Skupštine posetila je lično sve štrajkače, jer su poslanici, baš kao i književnici, svi jedna porodica, jedna bratija u mešovitom manastiru; igumanija je svoj blagi osmeh i blagoslov uputila svima, samo nije štrajkaču Obradoviću, o kojem gaji osnovanu sumnju da mu je zloglasni Đilas u neprozirnoj kesi doturio još nešto osim ikona i molitvenika, tako je, građanko predsednice, zašto ta bošča nije zapisnički pregledana pre nego što je unesena u Dom Narodne Skupštine, šta ako su ikone od marcipana, a molitvenik od kora za gibanice? 

Predsednika Republike članovi njegove partije (kojom ne bi smeo da rukovodi, jer rukovodi državom i sve su stranke pred njim ravnopravne, jednako su mu drage i važne!) stavljaju svaki čas pred svršen čin, idu po krovovima i pale baklje usred policijskog časa i na veličanstvenom vrhuncu vanrednog stanja, vladar za to čuje kad bude već kasno, i mora da ih ukori, protiv Boška Obradovića spontano se okupilo 5.137,8 članova vladajuće tj. vladarove partije, čime je prekršeno 87 sanitarnih propisa, što predsednik isto ne ljubi: da li država organizuje i plaća demonstracije protiv jednog poslanika i njegovih za sada malobrojnih pristalica, da li predsednik zaista ne zna šta njegovi spremaju, ili im baš predsednik sve to naređuje i za svako izvršeno naređenje ih svaki put izgrdi?

Na redu je rubrika “gde su, šta rade”. Tomislav Nikolić kao da je kroz englesku travu u zemlju propao, trag mu se gubi u predsedničkoj vili koju je kao utešnu nagradu i kao otpremninu dobio od verolomnog političkog posinka, tu treba da prima delegacije iz Kine i Rusije, a ne čujem o tome ništa, nije li Nikolić trebalo da dočekuje i teretne avione i lekare iz Kine, nije li Nikolić uz sasluženje Tarabića predvideo još kad da će doći žuti ljudi i da će vladati Pomoravljem i Podunavljem, ne bi li sada, kad smo mi pokorili koronu, trebalo da Nikolić pošalje u Rusiju naše lekare, i naše čelične prijatelje? Čas o mome vršnjaku mislim kao o ladoležu koji ne ispunjava svoju ionako elegantnu radnu obavezu, čas se štrecnem da nije poput građanina Kejna postao depresivan u prevelikoj raskoši.

U Njegoševoj su pretučeni advokat i sudija, stariji naravno ljudi, za divno čudo policija je uzaptila dvojicu osumnjičenih. U svojoj bolećivosti i svetosavskoj dobroti novinari ih  zovu huliganima, ispostavilo da huligančići imaju četrdeset godina, ali šta ćete, kod nas omladina sazreva sa zakašnjenjem, do trideset devete godine žive dembelani sa roditeljima, do četrdeset treće godine su navijači: ne bi li metodom parafinske rukavice trebalo utvrditi imaju li ova dvojica na rukama čestice gara sa baklji koje su pre dve nedelje osvetljavale Beograd, Novi Sad i Niš svečanije nego novogodišnja rasveta (sa čijim se uključenjem ove godine kasni)?

Kroz celu pandemiju, naprasno izgustiranu radi što bržeg smandrljavanja izbora, protrčava, kao Danojlićev Dobrislav kroz Jugoslaviju, doktor Nestorović, veseo, bezbrižan, junak mjuzikla koji se smeje i peva iako sve oko njega propada, pleše na kosom i mokrom krovu prkoseći zakonima fizike, spušta se nestašno i suvereno niz gelender, ide iz songa u song, pesma o ljudskoj koži, o povlačenju preko Albanije kao o pra-prokuženju kojem su se za naše nemerljivo dobro izložili naši stari, po mojoj evidenciji, a ja nemam u selu sve kanale, i deo doktorovog opusa zacelo mi svakodnevno promiče nepogledan, od marta, kad se kao estradna ličnost i raščuo, pa do danas, gostovao je u 1389 emisija, gde je zadivljenim voditeljkama i voditeljima besedio o smislu života, o ljubavi, ljubomori, taštini, u kolima sam nesmotreno uključio radio i ustanovio da se ni prema ovom mediju doktor ne ponaša maćehinski tj. očuhanski, nego je i za one koji ne mogu da gledaju televiziju obezbedio neophodnu količinu sebe.