Igre prestola #Retrovizor

Naša feudalna kula, naš kafkijanski Zamak, naša država koja se do juče činila večnom poput Beograda na vodi (Crnjanski bi ga, da je živ, naknadno ubacio u “Lament”), kao da se malo naherila: vladaru se drsko suprostavljaju nišči rangom i nišči duhom. Vazali kojima je naložio da i njemu i podanicima kažu koliko su dukata žeženih potrošili u suzbijanju zaraze, drsko prelaze preko vladaočeve zasad blage, očinske i domaćinske molbe, ali nije to sve, dokumentarni film gde je car pohodio devojčicu koja raste samo sa majkom i baba-tetkom, zabranio je takozvani REM, o kojem se do juče mislilo da se pokorava i Dvoru, i svim televizijama u vlasništvu istaknutih feudalaca; sada REM, možda osokoljen bezobrazlukom ovih koji neće da kažu šta su sve pazarili novcem iz carske riznice, drsko ukida i briše deo neusporedivog žitija vladarovog: pa bi li neko smeo da iz miliona čitanki izbriše Bombaški proces, kao poguban za vospitanije mladeži, jer tamo glavni junak kaže da priznaje samo sud svoje partije, dok se državnog zakona boji kao vrana skeledžije i smeje se tom zakonu u lice!

U odaji krcatoj igračkama, koje detetu ne mogu nadomestiti oca, a koji nema ludu sreću da radi u “Juri”, nego se za opstanak bori u nekoj od zemalja koje su priznale Kosovo, ukazao se, neznano naravno kako, niko drugi nego vladar, devojčica ne gleda upitno u majku ili babatetku, ko je ovaj čika, ko ga je pustio u moju sobu, prihvata carski predlog nepoznatoga da vrati iz inostranstva njenog tatu, ali i sve druge tate, te da svi povratnici, sveukupni tataluk, trogodišnjaci i predsednik Republike prionu džumle na gradnju puteva, tako nekako, ne mogu sad da se preslišam, jer je filmsko ostvarenje uveliko u REM-ovom bunkeru, a lovci na spotove ubijaju nezakonite kopije diljem interneta.

Za svega nedelju dana dva puta je javno pogažena više nego dobra volja vladaočeva, prenebregnuta je njegova preporuka da se sebrima kaže koliko su dukata ćesarskih dali da se kuga našeg doba suzbije brže, bolje i jače nego igde u svetu, istovremeno, REM zabranjuje filmsko ostvarenje, kao da je reč o bože me prosti “Plastičnom Isusu”, dobro nisu tužili predsednika Ustavnom sudu, da je tobože pogazio pravo svakog deteta da ne bude ni u jednoj reklami, pa bila ova za pelene, kremu protiv ojeda, ili za potrebe vladaočeve karavojne udruge kadre i vlasne da pali baklje nad glavama kmetova!
Kud će nas odvesti ako se budu ponavljali naslovi “Vučić poziva na objavljivanje podataka o troškovima, Vlada ih uskraćuje”?! Kad su se trošadžije oglušile o zahtev Topličkog centra za demokratiju i ljudska prava, bilo mi je puno srce: kad bude sve proknjiženo i doterano, onda ćete dati završni račun, nemojte da vas svaka šuša iz unutrašnjosti uči šta je red! Ali sad se prema predsedniku Republike drže kao da je predsednik običan Toplički centar za ovo i ono, iako je taj Centar možda bio nameran da ukaže na nedomaćinsko poslovanje, ili na, daleko bilo, nekakvo, nečije i ugrađivanje, predsednik je uveren je da su kupci opreme radili sve po zakonu, a pod teškim uslovima, i bodri ih i kumi da svoju mešetarsku besprekornost ne taje, jer je silesija čeličnih prijatelja spomenik njihovoj okretnosti i požrtvovanju.

Kako predsednik zna da je, za razliku od njegovog filma sa devojčicom, sve bilo po zakonu? Kako ne bi znao! Kako vladar zna da će neka skupina ljudi, koju predvodi putujući glumac (u daljem tekstu: Paris Saint Germant, PSG) sigurno ući u Narodnu skupštinu i već im kao domaćin, pokrovitelj i pobednik na izborima želi dobrodošlicu u parlament, gde će živovati u jednom jako lepom rezervatu, kao naši mali Sijuksi!

Bilo kako bilo, umesto građanske neposlušnosti, od koje sam toliko mnogo, a bezrazložno strahovao, imamo neposlušnost izvršne vlasti i samovolju dosad odanog i pouzdanog REM-a! Hoće li sutra Zagorka Dolovac, časna legionarka, dobitnica francuske legije časti početi da se drži zakona kao pijan plota, hoće li sutra Đuka Bakljar biti optužen, hoće li se u slavu Ustava, gaženog i više nego što su gažena prava deteta, probuditi, uzbuniti i pobuniti Ustavni sud, u kojem smo dosad imali petnaest preplaćenih i poplašenih, ili letargičnih duša?! Treba li SANU, čiju nepotrebnost robko plaća pauperizovani puk, isto da izabere hibris, umesto gospodstvenog ćutanja, pa će i kakademici, kako ih je zvao Oskar Davičo, baciti kamen’ v ogorod šefa države?!

Ili je REM disciplinovano poslužio da se deset minuta uoči izbora naša država prikaže kao pravna, gde i samodržac mora da pogne glavu pred onima koji ljube zakon i koji svoj posao rade, makar im se na radaru ukazalo i filmsko ostvarenje nastalo po scenariju šefa države, u kojem šef glumi samog neponovljivog sebe?

Možda je naš Zamak mnogo stabilniji nego što sam na početku napisao? Jer, nekad je za osvajanje vlasti bio potreban čitav jedan Mišković, da se pompezno utamniči, a sad je dovoljan i nefrolog, optužen zbog tristo evra: korupcije u Srbiji više ne-ma, a ako se negde ova nemila pojava još zadržala, Struka, to jest policija joj odmah staje za vrat, nezavisno sudstvo po kratkom postupku sklapa nagodbu sa prestupnicima, i idealna država opet blista u svojoj bespekornosti.