Istina Ćacilenda prestiže bicikliste #Retrovizor

Naš vlasnik beše već sredovečan kad je otkrio rad, kad je iskusio, prvi put, slatki umor i radost zbog plodova koje rad donosi, jedno dve godine nismo mogli da živimo od njegove prijatne preneraženosti i od hvalisanja koliko je sati, dana i nedelja neprekidno radio naredivši osorno vlastitom metabolizmu da mu se skloni sa očiju, i da ga ne ometa u njegovoj neugomonnoi stahanovštini.

Od mladosti je dembelanski živovao kao skutonoša – Šešeljev, Miloševićev, pa čak jedno vreme i Tomistoklusov-Temistoklusov – stekao je i krov nad glavom, rizikujući da bomba potrefi baš njegovu stamb. jedinicu, i tek, kako rekoh, na rubu sredovečnosti sučelio se sa silom koja je stvorila čoveka (ako je verovati Karlu Marksu).

Novočovek je tada naglo počeo da upoznaje dotad nepoznate mu oblasti: lingvistiku, statistiku, sofistiku (gde je njegov praučitelj riba u vodi!), savladao je mađiju manipulisanja činjenicama, izveštio se u stvaranju vlastitih istina, koje preko svojih medijskih vazala šalje u svako ubogo domaćinstvo, pa je otkrio modu, što je urodilo kupovanjem preskupih farmerki, patika, kariranih sakoa u nijansama od vinogradarske breskve do šljive ranke, pre toga je naglo uznapredovao u hedonizmu, samorazvio se u najboljeg poznavaoca vina sa geografskim poreklom (dotad je mislio da samo narodi imaju geogradsko poreklo), pa se upisao u višu trenersku školu i seo nam na glavu prepričavajući gradivo koje, uz sve državničke poslove, mora da savlada, onda smo morali da čujemo kako je prošao na prvom ispitu, da bi se u poslednje vreme okrenuo medicini: a neko dopadne intenzivne nege, eto našeg vlasnika u zabranjenoj prostoriji, gleda malo u bolesnika, malo u dnevnu listu zakačenu za rub gvozdenog ležaja, jer je ta neugledna tabela za životno ugroženog isto što je državniku izveštaj agencije za istraživanje javnog mnjenja, vrhunac je bio upad među žrtve požara, gde je u pratnji vernih kamermana jednog pacijenta i dodirnuo, kao da je iscelitelj a ne potencijni kliconoša, pokazao je da reklama, kao i muzika, ili sport, ne poznaje granice, ni granice pristojnosti, ni sanitarne granice, ni državne, jer su i rođaci pacijenata sa teškim opekotinama mogli da vide svoje mile i drage u blagoslovenom ozračju srpskog samodršca, e, sad, pošto se odomaćio u medicini, uvek prvi javi u kakvom je stanju devojka udarena automobilom, a shodno njegovom besplatnom pravnom savetu da je vožnja pešaka i stajača na haubama izuzetno zakonita i samim tim poželjna, sad je o dekanki niškog fakulteta, ubodenoj nožem usred bela dana, u prisustvu desetina očevidaca, rekao da je u pitanju posekotina ravna onoj do koje dolazi kad neko secka krastavce (barem da reče cveklu, ili celer!), pa smo čuli da je nožić, kakvo samo tepanje, kupljen tog dana, što znači da nije bilo dugoročnijeg predumišljaja, i drugo, sečivce nije bilo zarđano, niti je njime sečeno nešto što bi u dekankin krvotok moglo uneti kakvu zaraznu tvar, čuo sam, krajičkom uha, i Krla, kako se po služb. dužnosti podsmeva napadnutoj sunarodnici, otprilike: držala se kao da je ubodena u srce, dobila zavoj veći od onoga kad je Tito bio ranjen u ruku, a flaster je bio dovoljan, tako nekako, samo jezikom naravno uglađenijim i stručnijim (možda će Krlo, Rasim i Slavica, koja ostade bez posla u najlepšoj životnoj dobi, osnovati udruženje lekara koji žele da leče? Lečilend?), ali vratimo se još malo glavnom junaku.

Igra se naš vlasnik već dugo istorije, prostranstvima koje ga u njoj čekaju unapred se naslađuje, više nego pravednik kad se pomene rajsko naselje, ali je od učiteljice života preuzeo i neke obrasce, da obezbedi svoje zemaljske, predistorijske dane: oni koji su slabiji, koji su bivalli nadjačani i ugroženi morali su od neprijatelja da kradu ili otimaju oružje, da bi ga njime mic po mic nadvladali i jednog lepog dana bacili na kolena: stanovništvo, verolomno kako ga je Bog stvorio, listom je stalo uz studente zgrožene nadmenošću onih koji su izazvali tradediju na novosadskoj stanici, dobro, ponudiću ja svoje studente, i dok dlanom o dlanu, niče Ćacilend, čarodni rezervat u kojem živuju pretežno debeli sredovečnici u crnim trenerkama, gde su gostujući profesori general osuđen u Hagu i crvene beretke, emeritusi iz Kule, kao i mnoštvo parazita kojima u radnim knjižicama piše ‘trubenik bezbednosti’… Idemo dalje: uz studente su njihovi profesori, dekani, rektor – nabaviću ja sve to, i nadmašiću originale! Petnaestog marta zlonamerno ste preplavili Beograd, i slikali to iz dronova, e, ja ću ga preplaviti petostrukom masom, to će naravno da košta, ali ne mene, nego one kojima hoću još da vladam, zar sada da me smene, kad sam na vrhuncu i moći i užitka, i kad me, u slučaju svrgnuća (rodosvrgnuća, jer ja volim sve prave Srbe, Srpkinje i Srpčad!) ne bi čekalo ništa lepo; prostota je zasenjena time što su studenti pešačili po Srbiji, ili se vozili biciklima – dovešću ja pešadiju iz Svete zemlje, studente, rodoljube-postdiplomce, na moj istorijski spektakl Dvanaestog aprila, možete ga već sad pisati velikim slovom, umesto vašeg Prvog maja, sve što vi, neprijatelji Srbije, možete, mogu i ja, samo naravno sto puta bolje, jer sam prema svim istraživanja toliko puta bolji od prosečnog homo sapiensa kavkaske rase! Dakle, vaši idu biciklima u Strazbur, da tamo usmeno saopšte istinu o Srbiji i o tobožnjem samovlašću – moji će vas iz Ćacilenda preduhitriti pismom, moja će istina biti u sudskoj pisarinici pet radnih dana pre dolaska biciklističke izdajničke kolone, činovništvo uvek više veruje u pisani dokument nego u rekla-kazala znojavih pridošlica na biciklima, i znate šta će im se desiti u Strazburu? – Desiće im se ono što se kod montipajtonovaca desilo vitezovima Kralja Artura, kad okupljaju posadu da zajedno nađu i donesu suverenu Sveti gral, pa ih stražari sa kule nekog usputnog feudalca, koji naravno spava iako je skoro podne, podrugljivo izveste: „Gospodar već ima dva Sveta Grala!“ Da! Naš Sveti gral, biće u vidu otmene i iskrene epistole uručen strazburškom sudu, pa će studenti na biciklima biti viđeni, ako ih portir i pusti unutra, kao sumnjive i zakasnele mutikaše!

Prepuštam se i ja ponekad maštanju, kao spahija Manjilov: „Mislio je o srećnom prijateljskom živovanju i o tome kako bi bilo lepo živeti sa prijateljem na obali kakve reke, potom poče da mu se gradi preko te reke most, pa onda grdno velika kuća s tako visokim belvederom da se s njega može videti čak i Moskva, i na njemu uveče piti čaj, na slobodnom vazduhu i razmišljati o kakvim zabavnim stvarima; zatim on i Čičikov došli na divnim karucama u neko društvo, gde sve očaravaju ljubaznim ponašanjem, i, kao, car, čuvši za to njihovo prijateljstvo, postavio ih za generale…“, tako nekako i ja, od duga vremena zamišljam šta bi mene razgalilo: moj vlasnik odgovarao za kršenje Ustava, za gaženje bezbrojnih zakona, hrišćanskih i laičkih etičkih normi, a onda, kad bude izgledalo da je kažnjen za sve, i ja podnesem tužbeni zahtev zbog plagijata, zbog krađe i posuvraćivanja tuđih ideja, a u svrhu njihove zloupotrebe.

Naslovna fotografija: Instagram@buducnostsrbijeav