Istorijski događaji #Retrovizor

Trudim se da ne pratim život vladajuće klase, to sam činio od detinjstva, i sad kad su me povodom velelepne Šotrine serije o Aleksandru moji pitali nešto o rodbinskim vezama u kraljevskoj široj familiji, prikrio sam svoje vekovno neznanje rečima: “Znate da se ne zanimam za dinastije…”

Ali, to moje tvrdokorno nemarenje za viša bića ponekad me košta i nekih poslastica: vladar i jedna pripadnica njegove svite bili su jedina publika u Narodnom pozorištu, koje naravno da ne radi za radnike, seljake i poštenu inteligenciju. Pozorišni komad odigran za samo dvoje gledalaca koji nisu čak ni kupili karte?! Pa šta im je Narodno pozorište proudly prikazalo? Buduću dramu koju još uvek piše i dovodi do savršenstva Vitezović Milovanče, miljenik sviju vladara, mag pisane, igrane i recitovane reči?

Glumci koji nisu igrali u delu prikazanom najdražim gledaocima dovedeni su u neravnopravan položaj – kako oni da iskažu divljenje i zahvalnost za sve što predsednik neprekidno i neumorno čini? Drugo, kako je ostalim ministrima palo kad su čuli da će samo Darija sedeti ne baš uz skute (epidemija je, ipak), ali u istom redu, u parteru sa najvišim bićem? Ili je, grešna mi duša, predsednik pitao i ministre i članove Glavnog odbora, ko će sa mnom u pozorište, ulaz je slobodan, a odazvala se samo građanka Kisić Tepavčević?!

Plači, Josife Visarionoviču, plači Josipe Franjeviču, zvani Tito! Vas dvojica ste, i to tajeći od proletarijata, imali svak svog kinoaparatera, posebnu salu za gledanje filmova, imali ste projektor, i filmovi su puštani samo za vas: dok smo mi gledali po jedan film nedeljno, koji stigne vozom Jugoslovenske železnice u Farkaždin, i kupovali smo ulaznice, vas dvojica ste bili privilegovani, to ste prituljeno krili, ali niste do kolena vašem nasledniku koji takoreći sam, ali javno, odlazi u inače zatvoreno pozorište i za njega se igra kakvo god da je scensko delo! Šedevru nisam uspeo da saznam naslov, ako ga ima, znam samo ko je autorka, koja mora biti da je i režirala, igrala i pevala, to je bio igrokaz o stradanju naših na Kosovu, operska pevačica otpevala je himnu, predsednik je održao govor koji je ministarka Kisić u nekoliko navrata prekidala burnim aplauzom, ovacijama takoreći, a posle toga se predsednik skrasio na svom sedištu, i sam još uzrujan od vlastitih reči, da nam Kosovo nije breme, nego krst, a sa krsta se, naglasio je predsednik, bolje vidi Vaskrsenje, što će reći da je Isus najbolje video šta mu se sve u par dana desilo.

Ali ako glumci “Narodnog pozorišta” nisu svi imali sreću da igraju za dvoje velikana, ako glumci iz drugih pozorišta nisu bili u prilici da oduže delić duga nemerljivoga koji svi imamo prema predsedniku Vučiću, deci je to pošlo za rukom, i to deci sa Kosova, čija je najveća i zajednička želja još od jaslica bila da dođu kod predsednika Vučića na rođendan, za koji ja ne bih ni znao kad je, ne znam čak ni šta je u horoskopu moj vođa i moj vlasnik, pa kako su se deca samoorganizovala i došla u narodnim nošnjama u Beograd, pravac kod predsednika? U susret im je izašla Kancelarija za KIM, kojoj sam ja predviđao sumornu budućnost kad se Marko Đurić preobrazio u ambasadora i nastanio se u Vašingtonu, DC, ali ne, Tapšenkov pravni naslednik, popularni, PePe dovezao je decu, možda baš vozom koji nam je za uspomenu i dugo sećanje ostavio Marko Đurić.

Na torti se dve table, Kosovska Mitrovica i Beograd, susreću tačno tamo gde stoji jedan predstavnik kavkaske rase sa naočarima neodređene dioptrije, po mnogima to je poslastičarevo viđenje našeg predsednika, smeštenog na slatkoj mapi negde u severnom delu Kraljeva…

Deci van Kosova, deci u Republici Srpskoj, lužičkim Srpčićima kao i Srpčadi u Libertivilu kod Čikaga nije pravo što nisu i ona mogla da se pridruže ovom s jedne strane intimnom, s druge strane istorijskom događaju, ali ubuduće će za svaki rođendan biti dovođeni mališani iz drugog sreza ili enklave, svi će doći na red, a svi snimci sa svih predsednikovih rođendana biće čuvani i prikazivani u Muzeju lepih sećanja koji će za tu priliku biti izgrađen.

Jedno dete, poreklom sa Kosova, ipak nije bilo na rođendanu, ali je bilo u Gradskoj skupštini, gde mu je lično gradonačelnikov potrčko zvani Vesić pokazao svu raskoš u kojoj je uživala nekadašnja kraljevska obitelj, Novaku Đokoviću je samouki kustos, kome je taj Dvor druga kuća, radno mesto i prćija, pokazao odaju u kojoj su se upoznali Aleksandar Obrenović i Draga Mašin, pretpostavljam da je svetski broj jedan poželeo da mu Vesić pokaže, pa i otvori prozor kroz koji je nesrećni par napustio i život i Dvor, ali kamere televizija sa dinastičkom frekvencijom nisu na moju žalost ovekovečile ovaj istorijski prizor.