Iz beležnice basprimata #Retrovizor

Drski primati čije je stanište ušće Save u Dunav, na kosi između aluvijalnih ravni! Ovo mi proleti kroz glavu kad god čekam misterioznu dvadesetčetvorku ili neki od, gle, neukinutih trolejbusa, koji idu čak do Studentskog trga; pre reforme visprenog Šapića – daj mu, Bože blagi, još koji mandat, da sastavi četiri četvrtine kao u vaterpolu – mogao sam i preko primitivnog telefona, kakav mi naravno pripada, da saznam koliko me stanica deli od izabranog prevoz. sredstva, ako bih pročitao da me od dvadesetčetvorke dele dve stanice mogao sam barem da je zamišljam na njenoj okretnici, i mogao sam da nagađam kad će odonud poći; pokušavao sam i nedavno da se na taj starovremski način blagoizvestim o čekaluku koji mi ne gine, kao odgovor na moj SMS upit dobijem poruku, kao i ranije, da je moj zahtev uslišen, čoveče, kao da sam tražio pomilovanje ili ogroman kredit, onda moram da pritiskam “back” i da kak se veli skrolujem, da bih pročitao poruku koja kao da stiže iz ravnodušnog kosmosa: “Nema dolazaka.” Kako nema, pa nije tri sata posle ponoći, platio sam da bi mi odnekud stigla laž! Bus-Plus je kao duša umrlog koja još četrdeset ili koliko dana obitava nad mestima koja je volela, i kad joj se neko, nevidljivoj, ipak obrati, kao ja što joj se obratim, *011*2500#, ona uzdahne i pošalje mu template: Nema dolazaka.

Na modernoj tabli, da kažem i ja digitalnoj, pa sve je ionako digitalno, to je sada trajni pleonazam, piše koji je datum, koliko je sati, koji je dan u nedelji, koliko je Celzijusa, sve same vesti koje mi nisu nimalo potrebne, fali samo još geografska širina i dužina i čije je ime tog dana u crkvenom kalendaru, i, kad sam već pomislio da je to najgore što klijente GSP-a može zadesiti, budem u nekoliko navrata obmanut i gorko izigran u Makenzijevoj ulici: trolejbus 29 stiže za četiri minuta, još tri stanice, dobro, odgovara mi, malo kasnije, piše da dolazi za šest minuta, toliko mu treba za preostalih pet stanica! Pa ima li kakva padina ka Crvenom krstu, trola se otkačila i ide unazad, vozač trči unatraške iza nje i peca žice, ali ih od straha promašuje? Potom dvadesetdevetka nestaje sa table, da bi se obznanilo novo stanje stvari: 12 minuta, 8 stanica! Pa nije li ovo gore nego ništa?! Davnym davno čekao si u blaženom i potpunom neznanju, mogao si da nagađaš, da se kladiš za sobom da će se vozilo pojaviti do tad i tad, sad si svakog trenutka iznova obmanut.

Hvala delfinima što su posrnuli u kvalifikacijama, uštedeli ste našoj sirotoj materi koliko miliona? Naša premila i preširokogruda vlada utrostučila je premije za osvojene zlatne medalje, zaista, dosadašnjih sedamdeset hiljada za svakog igrača, trenera i ne znam koga sve još, bili su sića, bakšiš, milostinja za nadljude koji su ionako neizmernu i neizrecivu slavu Srbije dodatno uvećali i overili, sad je uoči samog prvenstva kao zakoniti doping ponuđeno dve stotine hiljada evra per capita, i nagrade za srebrne i bronzane medalje povećane su, ali nisu utrostručene, a zašto? Zato što vlasnici Srbije isto kao i prebogati vlasnici ergele žele da njihova grla izdominiraju, a ne da stignu druga ili treća, naši vlasnici veruju da trijumf u sportu može nadoknaditi i prikriti nezdravo i sve teže izdržljivo stanje u državi. Zato su drugoplasirani i trećeplasirani sportisti dovedeni u neravnopravan položaj, oni prirodno i razumljivo dobijaju manje nego osvajači zlatnih medalja, ali povišica koja im je obećana nije ni do kolena ovoj koja se smeši zlatom ovenčanoj Srbadiji, Vlada Srbije ima smisla samo za najboljost, nju dečiji, amaterski, rekreativni i masovan sport jedva da zanimaju, krajičkom oka video sam kako neko od viših bića bulazni nešto o afirmaciji sporta, nije to afirmacija sporta, to je san o natčoveku koji će za svoj sportski podvig biti nagrađen novcem niščih, poruka mlađariji je da vredno trenira u nadi da će na jednom jedinom turniru zaslužiti naci penziju, povrh toga dobiće, a pre navršene tridesete godine, novca onoliko koliko prosečan proleter ne može da zaradi za čitav radni vek! Da i ne govorim, milioniti put, šta bi se sve moglo i moralo učiniti novcem koji vlada kraljevski baca sportistima, jer u njima vidi viša bića i reklamu države, kao da državi iole može pomoći reklama.

Premijerki se napredovanje u retorici osladilo toliko da sad ne zna šta je dosta, zaista gde su granice ljudskih mogućnosti? Svedok sam nevoljni Anuškinih ranih, tugaljivih pokušaja da ovlada puškoškolskom sintaksom i da koliko-toliko obogati rečnik, što me je podsećalo na moje pokušaje, jednako mukotrpne i beznadežne, da se oduprem pauperizaciji tj. da povećam koliko uzmognem svoje uboge prihode, biser novogovora Ane Brnabić su zacelo podguzne muve, sa kojima je poistovetila pripadnike opozicije, crk. ovi daboga, ali ima i sintagmi koje nisu toliko odvratne, a svedoče da predsednica vlade sledi svog Šefa, razumela je da mora imati pripremljen fond uvreda, verujem da ima i notes u koji zapisuje ono što joj se dopadne kod drugih govornika, kao i ono što joj samoj, lično padne na pamet, pametan piše, a budala pamti, tako verujem da u beležnici A. B., eto i u inicijalima ima i azbuku i abecedu, rođena je znači za jezik i za jezičke kalambure, smislila je “epski debakl”, misli se dakako na izrode iz oporbe, pa “festival slabosti”, posvećen onome za šta se zalaže Pro-glas, čije je članove nazvala većem mudraca, ono “mudraca” nalazim na internetu pod navodnicima, da li je autorka sintagme prstima u vazduhu oponašala navodnike, ili je pre nego što će izgovoriti “mudraca” pribegla maloj dramskoj cenzuri i dozvolila da joj na toj reči glas zadrhti, jer je to takođe način da se odglumi prezir i da se označi ironija, uglavnom su poslenici medija mudrace ukrasili navodnicima: razumeli su pravil’no šta je govornica htela da kaže.

Na vlasnika Srbije ugleda se svaki ma koliko neznatan bio njegov vazal, a svi su vazali njegovi, tako se direktor zavoda za statistiku drsko ruga novinarki, ako ljudima u ličnoj karti stoji da stanuju u šahtu tom i tom, na uglu tih i tih ulica, državi i zavodu za statistiku je svejedno koliko se njih tamo uguralo i kako pod zemljom žive dok ne izađu na biračko mesto, tako i predsednica vlade smatra svojom državničkom dužnošću da ima katalog gotovih uvreda, za slučaj da nadahnuće na konferenciji za štampu podbaci, pa dobro, evo nekoliko besplatnih izraza koji bi verujem mogli poslužiti kad se bude povela reč o budućim (nadam se) protestima opozicije: “karneval besmisla”, “litija bezobraštine”, “sajam izdaje”, “izložba večnog neuspeha”… Nemaju silovitu rečitost podguznih muva, ali bi besednica mogla da ih razvije, razigra i da ih nakinđuri po svoemu.

Dobro, čoveče, ali zar i ti ne vređaš gradsku kamarilu i upravu GSP-a ako ih zoveš primatima, pa ne zovem ih ja, tako nas je nazvao Karl Line, svi smo mi primati, nema u tome ničeg ni laskavog ni uvredljivog, bio sam long ago zamoljen da sročim kratku belešku o sebi, priznao sam da sam novinar, a kad sam hteo da dodam “i basprimaš” prsti su sami otkucali: basprimat. Pa sam to tako i ostavio.