Iz istorije ulizištva #Retrovizor

Ah, gde su dani kad je jedan ulizički ispad bio dovoljan da uđete u špicu dnevnika, negdašnja ministarka mislim zdravlja ushićeno beše izjavila: “Kad god sednem sa predsednikom Miloševićem, ja puno od njega naučim!”, pa je bila okovana godinama u špici dnevnika Radija B-92, to je bilo pre malo više od četvrt veka. Tadašnji vožd bio je javno i masovno poistovećivan sa slobodom, koja mu je doista bila i u imenu, obožavaoci su ga smatrali boljim od bivših naših vladara (da, da, i od kraljeva, koji su stvorili Jugoslaviju, crk. dabogda i oni i Jugoslavija): slobinci su svi držali da je naš vođa bolji od konkurenata u drugim, otperjavšim od nas republikama, ali je naš prvi višestranački samodržac, i pored tolike izuzetnosti, ipak shvatan kao izdanak mnogostradalnog srpskog naroda: Srbi su u prvoj godini Drugog svetskog rata dobili prinovu koja je odlično napredovala, i koja će srpskom narodu nakon Osme sednice u ratama i ratovima vraćati dug što je sa njom sve ispalo tak blagopoluchno; dok je novorođenče čekalo svoju prvu Veliku Gospojinu, prvog Svetog Nikolu, prvi Božić, Tito se uveliko kalio za ono što mu je bilo predodređeno, da vlada Jugoslavijom do poslednjeg svog daha; odlučeno je bilo da za njegovog života, koliko god potonji potrajao, i kako god se duboka starost mogla odraziti na vladavinu, neće niko drugi biti predlagan niti biran za vladara. Jesu se kršila načela o smenjivosti i o ograničenim mandatima, ali i Maršal je bio shvatan kao sin narodov – jednog ili više njih, nije bilo presudno; najveći, najbolji, ali ipak sin, kome su roditelji i staratelji bili narod(i) i narodnooslobodilačka borba, pa se pitanje dostojnosti naroda i samog NOP-a nije moglo čuti.

Da li su se takozvani Sloba i takozvani Tito – sa potonjim smo bili na ti, tako smo ga javno i oslovljavali u pesmama, u jednoj pesmi, koju sam i ja pevao u OKUD Ivo Lola Ribar jedan pukovnik, specijalizovan i ovlašćen da prehvaljuje vrhovnog komandanta harmonizovao je i stih: “Tito, izvoru sreće” – upitali je li narod dostojan da ga oni vode, ne zna se, u najmanju ruku ja ne znam. Naravno, kao što pojedinac drži da mu pripada neka kvalitetnija rodbina, tako se i vladaru može učiniti da bi sa boljom svojtom tj boljim stanovništvom postigao još više, ali su i jedan i drugi vladar pomno pazili da svoje radne ljude i građane ne omalovaže, a pošto to nisu njih dvojica učinila, niko se ni od ondašnjih ulizica nije odvažio da pisne nešto o trećerazrednosti naroda.

Nipodaštavanje takozvanog naroda, vređanje, prekorevanje i ismevanje, Vučićev je izum, patent koji nije morao ni da prijavi agenciji za izume, sve je to pobožno snimano, besramno prikazivano i bezdušno ponavljano, kad bi postojala nagrada “Uvredilac decenije”, predsednik bi ju imao primiti, kao što je prihvatio da njegov podvig bude najplemenitiji podvig koji naravno da nije promakao uvek budnim i pravičnim vučelićevcima.

I dok vladar omalovažava građane, njegovi vazali smišljaju kako da se vladaocu baš oni omile, tako, istovremeno, sa najvišeg mesta na nas bivaju prosipane pomije, a ka srpskom nebu, gde obitava duša predsednikova – iako mu telo obilazi gradilišta, vojne manevre, odlazi na ispraćaje u vojsku – uzleću zvezde penjalice, kao laserski zraci nad diskotekom.

Laskanje, prehvaljivanje, ulizivanje, udvorištvo i samoponižavanje dostigli su svoje zlatno doba u eri Vučića, o tome bi valjalo napisati naučnu studiju, već se može napraviti katalog ili pre enciklopedija prekomernih komplimenata, ali je jedna osoba, koja obitava u tajnim lagumima Topčidera – po jednoj legendi i spava naizmenično u Kovnici i u Trezoru – jednom jedinom rečenicom, bob-bimonovskom, nadmašila stotine slavnih laskavaca: “Ja Vučića često pitam da li ga je narod dostojan!”

Guvernerka je možda predsedniku i dosadna, bilo joj je malo da ga to pita jednom ili dvaput, nego ga pita često, a pošto se ne sastaju tako često, biće da ga pita svaki put. Da li se Pitani na to samo smeši onim njegovim osmehom, u kome su tuga, gorčina, svepraštajuća dobrota i ganutost vlastitom plemenitošću, ili Pitani odgovara sad ovako, sad onako, pa guvernerka, koja se, gle, u slobodno vreme bavi antropologijom i etikom, crta grafikon predsednikovog nezadovoljstva? Cico, narod je birao mene, a ne ja njega, narodu je preodlično, a meni kako je to ja samo znam. Mogao bih da oplakujem svoj umalo ne rekoh žreb, svoj udes, mogao da se odenem u kostret, i to sad, kad sam sazreo i zaslužio da uživam u lepim odelima, ali ne dam da mi taj plač buja u grlu! Ako me u nekim trenucima moj narod možda i nije dostojan, a toga imate u Starom zavetu koliko hoćete, da je narod morao biti kažnjavan, ako je, kažem, možda i došlo do izvesnog raskoraka, ja ne mislim da sebe vraćam na fabrička kako se to sad kaže podešavanja, ja ću narod uzdizati dok ga ne učinim dostojnim mene, sebe, kako li se pravilno kaže, da ne ispadnem smešan i ja kao Mona!

Oj građanko, Jorgovanko, što pletivo pleteš tanko, među javom i med snom, Vučić je ovakvim pitanjem (a ne verujem da je ono sarkastično!) izdvojen iz naše vrste, ovako nešto ne verujem da je neko pitao Budu, ne verujem da je neko takvom – zapravo podlom, ili da i ja kažem nedostojnom – pohvalom hteo da se umili Muhamedu, i Gautama i Muhamed su bili ljudi, prvi je sebe video kao učitelja, drugi je bio poslanik Alahov, ali je i Prorok, premda povlašćen, bio čovek, smrtnik i grešnik, što je značilo da su ga njegovi savremenici i novi naraštaji bili dostojni, a ako mi nismo dostojni Vučića onda imamo posla sa Višim Bićem, koje je svojom prekomernošću natkrililo svet onakav kakav još uvek, ipak, pamtimo, a lično ja rado ga se sećam, pokojnog života, hoću reći.

(Ko će mi verovati da sam, i to u ovom veku, kad je uoči Božića pao veliki sneg, otišao peške na Železničku stanicu, kupio kartu, i vozom, koji je bio čist i zagrejan – pa mi moja tada nova bunda kakvu nose traktoristi i noćni čuvari nije unutra bila potrebna – otputovao kod sestre u Vrbas?)