Izvinjenje godine #Retrovizor

Sadašnjost smo doveli do savršenstva, ne mi nego predsednik, preostaje da popločamo, ili radije da asfaltiramo, put u budućnosti, ali, moramo i prošlost da uzmemo napokon u svoje ruke: predsedniku Republike dodijalo je da nam udžbenike prave tajkuni i stranci, odsad ima da ih štampa sirotinja, otelotvorena u lično našem Zavodu za udžbenike, i svi autori moraju biti naši državljani, ja bih dodao i Srbi, pravoslavci-svetosavci.

Među tajkunima i inostrancima vlada muk, zagranichnye avtori uchebnikov u velikoj su panici, donedavno su i oni i njihovi crkl. dabogda nalogodavci i saučesnici trljali zadovoljno i ruke i bradu, jer su jednim udarcem ubijali bezmalo roj muva: na misteriozan, njima znan način dolazili su do novca i trovali Srpčad lažima i krivotvorinama, okomili su se – a tako bih i ja postupio, da sam bilo tajkun, bilo stranac koji sprskoj deci i omladini ne želi dobro – ostrvili su se na sprski jezik, na srpsku istoriju, i na srpsku geografiju. A to je Sveto trojstvo nacionalnog bića, stoga će na predsednikov predlog, Vlada neutralisati zlokobnu zavereničku mrežu onih koji se ne libe da preko jezika i istorije dovedu u pitanje čak i našu geografiju, svetinju koju upravo preko novih naraštaja, pogrešno naučenih, tajkuni i strani pisci udžbenika hoće da prekroje, naravno na našu štetu!

Može Vlada i da se usprotivi predlogu, odakle uopšte ideja da su u sve udžbenike umešali prste oni koji imaju štošta iz Drugog svetskog rata što nije baš za podičiti se, zar nisu na svim udžbenicima imena autora?

Ako Vlada ne udari čifte, ako ne stavi veto, pod predsednikovom ličnom zaštitom će se za sada naći ova tri pomenuta školska predmeta: ako tajkuni i strani autori hoće da obmanjuju naše potomke u udžbenicima biologije, hemije, matematike, pa i domaćinstva, neka im je na čast, neka im to bude prćija još neko vreme, ali tri sveta predmeta uzimamo zanavek iz njihovih dušmanskih ruku.

Takođe se uzimamo u pamet i što se lično naše brojnosti tiče, u snu o ponovnom uvođenju obaveznog vojnog roka odbrana granica i suvereniteta je (po moemu) na drugom mestu, na prvom mestu je borba protiv bele kuge koja bi se vodila u pograničnim našim oblastima, gde nema ko nije umro, a gde se sa začećem i rađanjem opasno popustilo, pa dobro, šta je zamysel: da u svakoj vojnoj oblasti budu lepi stanovi za mlade oficire, koji će sa svoje strane i sami biti lepi, zdravi, i zapravo kvalitetniji za oplodnju od prosečnih stanovnika, ovo sa stanovima za vojna lica biće doduše još jedna nepravda, ili nastavak nepravde iz doba druga Tita, pervym delom oficery, grazhdane – potom, na prvom mesu oficiri – civili kasnije; u svakoj kasarni biće i vojnika, koji će biti puštani u grad češće nego što smo mi bili, pa će do veridbe i trudnoće doći i između redova i mesnog življa suprotnog pola: mnoga vojnikinja bi u pismu samo javila svojima da je u Zaječaru upoznala ljubav svog života, te da će se kući vratiti i sa značkom primerne vojnikinje i sa mužem, jer su se za Dan državnosti već verili u prisustvu komandanta vojne oblasti.

Naporedo sa poboljšavanjem rase, do kojeg će doći zahvaljući obnovljenoj armiji, radi se i na etničkoj čistoti vina, predsednik Republike se u govoru pod radnim naslovom “Moj obračun sa malvazijom i Istrom” obrušio na tobožnje vino, koje Hrvati prodaju i lakovernim strancima i sami potežuć počešće iz boce, o malvaziji smo dobili recenziju kakvu još niko nije napisao niti izrekao, ja se oduševio što je neko naš izišao na megdan našem i belosvetskom snobizmu i lakovernosti, kad, recenzent se ujeo za jezik, i izvinio se svim vinogradarima Istre, čak i onima koji nemaju nijedan čokot malvazije, ali kakvo je to samo izvinjenje! Nije polizao predsednik ono što mu je izletelo u Sarajevu, gde se pojavio kao vakcinski Deda Mraz, pa se uzoholio u studiju, ne, predsednik ostaje pri svome utisku, još njegovo nepce, jezik i ždrelo pamte precenjeni bućkuriš, još je bolna trauma i sećanje na trenutak kad je na silu progutao, ili možda ispljunuo u toaletu, poslednji gutljaj odvratne malvazije, đubreta među vinima, ali kao radnik, kako udarnik, kao umnogostručeni Alija Sirotanović i Stahanov, kaje se što je uvredio braću po iznuravanju, zamera sebi što nije priznao vrednost rada sviju vinogradara, bez obzira šta je od tog njihovog težačkog rada ispalo, u istoj rečenici zahvalio se svima uvređenima što su radosno i čista srca prihvatili njegovo izvinjenje, iako potonji HINA još nije bila prevela na hrvatski i nije ga još prenela tamošnjem življu.

Tu se očituje veličina vladaoca, što i kad se izvinjava ostaje jednako veliki kao i dok nipodaštava, sve se ukazalo u istom tonalitetu, sa istim dramskim akcentima: da tako uspešno poveže prezir, kajanje i postiđenost, može jedan homo sapiens na stotinu miliona, i nama se posrećilo da budemo baš pod njegovim blagoslovenim, očinskim despotizmom.

Grešna mi duša, toliko sam puta podvrgao drugarskoj kritici drugaricu Suzanu, predsednikovu savetnicu za medije, sad sam je video na delu, otputovala i drugarica, zajedno sa vakcinama i sa darodavcem, i pre intervjua divna scena, replika na Kosovku devojku, samo što drugarica Suzana ne poji junaka iz krčaga, i što junak nije ranjen, ali se kosovski i devojački, možda unekoliko i materinski, nadvila nad sedećim šefom i popravila mu kravatu, možda i kragnu, kao da ga ispraća na maturski bal, naravno, nisu prethodno razgovarali o malvaziji i predsedniku nije posavetovano da pripazi šta govori, da  mu iznad vertikalne, nenaherene kravate ne izleti štogod zbog čega će se posle izvinjavati.

Da podsetim malobrojne koji su to možda smeli s uma, na slatku uspomenu Great Coach-a na sate provedene u Višoj trenerskoj, kad su jedna za drugom uletale desetke u njegov novi indeks, sve dok se i jedna falična ptica nije pridružila jatu rajskih ptica, neko je, nemajući pametnija posla, pitao odlikaša nešto o polaganju ispita, da li je to sve bilo uživo, jedan na jedan, dobro nije pitao, taj ili ta, je li predsednik polagao na voljenom poligrafu, uglavnom mi se iz svega što je predsednik kazao u sećanje urezalo ovo: “Odlazio sam za svaki ispit na Banovo brdo, lepo su me dočekali…”

Tvrdim, ulažem petsto dinara, ako me neko naučno pobije, da se u celokupnoj povesti univerziteta, ne samo beogradskog, takva rečenica nije nikad čula, milioni studenata su nakon ispita govorili da su položili, da su se provukli, da su zablistali, da su pali, da je profesor ustao na levu nogu, ili, naprotiv, da je bio dobro raspoložen i darežljiviji nego ikad, ali tvrdim da rečenica “lepo su me dočekali” nije nijednom izgovorena ni čuvena, čak se nije čula ni u jednini “lepo me je dočekao profesor”, a kamoli da studenta prve godine dočekuje svita, pa još da taj kolektivni doček bude tako lep!

Brucoš je ovom rečenicom dokazao i onako nespornu jedinstvenost, voleo bih da domaći autori, uz nos tajkunima i stranim krivotvoriteljima našeg jezika, istorije i voljene geografije, ubace Izvinjenje vinogradarima u čitanke: “Priznajem samo sorte grožđa koje uspevaju u Srbiji!”, umesto onog dosadnog “Priznajem samo sud svoje Partije!”.