Izvoznik bezbednosti
Ono što je SSSR bio za revoluciju to smo mi za bezbednost, predsednik Tadić na Dan bezbednosti (koji je pogrešno bio slavljen po gregorijanskom kalendaru 13. maja) reče da je Srbija izvoznik bezbednosti, ono u čemu drugi oskudevaju, nama pretiče, te smo dobili novu privrednu granu, da ne bih ja ponavljao kako su igre na sreću temelj naše ekonomije, dosad je samo naš vojnik bio najbolji u regionu, ama je to razvilo takmičarski duh u policiji, i sad su nam te snage egal, vojnici su na primer čuvali vojnu tajnu o transportu i ukopu dvesto pedeset leševa u Raškoj, govor ministra policije čuo sam u kolima, ali mi se urezao u sećanje, nema jake Srbije bez jakog milicajstva, ulaganje u policiju ulaganje je u budućnost, zaista, bratstvo i jedinstvo stanovništva sa SUP-om skovano u čekanju na lična dokumenta živeće i kad poslednji građanin Srbije bude podigao pasoš i ličnu kartu, pred nama su još čekancije na nove saobraćajne i vozačke dozvole, unapred se radujem praskozorjima koja ćemo skupa dočekati i pozdraviti pred još zabravljenim zdanjima policije; kome li će se osmehnuti sreća da iskuje nove junačke tablice, da se već jedared kurtališemo ovih iz Jugoslavije, te tamnice naroda, srpskog više no i jednog drugog?
https://youtube.com/watch?v=_zK3rOA4bOs%3Frel%3D0
Ustavni sud dobiće Plaketu za najplemenitiji podvig godine, ova skupa ustanova uzor je skromnosti, njeni članovi kraj tolike školovanosti jednoglasno i prostodušno priznadoše da nemaju znanje potrebno za procenu krši li predsednik Demokratske stranke Ustav time što je istovremeno i predsednik Republike! Što će reći da je to pitanje metafizičko, a meni se činilo i još mi se u mojoj nepravničkoj bandoglavosti čini da je prosto kao pasulj, pedeset puta sam pisao, navodeći tačno član Ustava, da predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju, a upravljanje strankom mi se čini baš kao javna funkcija, građanin pak Čupić koji je već drugi put u nekakvom savetu za ćudoređe, za borbu protiv korupcije veli da je Tadićeva dvovalentnost na svom mestu, Tadić zamera bogatim sugrađanima što imaju dve funkcije, što zarađuju ovde, a novac drže u stranim državama i poziva ih da kapital čim prije vrate ovde gde je najpotrebniji i gde će mu pošto smo sada i mi srećom kapitalistička zemlja biti bolje nego u tuđini (baš kao i Dunavu u monografiji radi koje je ministar-pesnik dopao suda, gde će mu sve biti oprošteno – sudeći po optimizmu i hrišćanskom radosnom milosrđu koje je izbijalo iz svake reči sutkinje nadležne za ovu malu neprijatnost).
Afera „Kofer“ završena je hepiendom, nema dokaza da je bilo ko očekivao mito niti da je kogod nameravao da sa stotinu hiljada evra nekoga odobrovolji, naprotiv, i gosti i domaćin bili već odobrovoljeni! Novac jeste nađen, ali to je kao kad u nekom restoranu čistačica nađe pedeset dinara na uflekanom itisonu, nema bogate Srbije bez bogatih Srba.
Pionir satelitske špijunaže u nas građanin Davinić uporno ponavlja da ugovor koji je potpisao sa Izraelićanima nije bio obavezujuć. Po doslednosti podseća na doktora Davida koji je na sve što su ga pitali u Hagu odgovarao: „Molim vas, meni je Holbruk dao časnu američku reč da vas nikad neću videti, ni vi mene“!Tako Švejk u jednom od svojih bezbrojnih meandara priča o zemljaku dospevšem na sud zbog pronevere slika, u zapisniku stoji da je potonji na svako pitanje jednako odgovarao: „Hoćete vi da je ovde krv propljujem?!“
Vojvođanski funkcioneri koji imaju po dva radna mesta takođe su od Ustavnog suda dobili obol da tako nastave, Bojan Pajtić oduševljen je uštedom koja se ovako postiže, jer bi inače trebalo izabrati druge ljude, što je užasno skupo i nepotrebno, jer ovi ljudi, duhovni sledbenici samog Predsednika, već pripadaju izabranom narodu.
General Mladić je za četiri kritične godine sredinom prošle decenije napisao tri i po hiljade stranica koje su zarobljene i predate haškim istražiteljima; tamo nad njima okapavaju desetine prevodilaca, umesto da jedan grafolog samo proceni je li to herojev rukopis, pa ako jeste, da se baš taj manuskript koji su pod mučkom paljbom balija nosali silni ordonansi, posilni i ađutanti posluži kao dokaz generalove neumešanosti u ratne sukobe – literatura traži celog čoveka.
Doduše, i dvojica naših čuvenih Sarajlija obožavala su pisanu reč, samo što je dr David kao guslar više voleo rime, a najmlađi doktor u SFRJ priklonio se proznom izrazu.
