Javni prvobranitelj

Pade mi kamen sa srca. Prvobranitelj Severne Mitrovice, građanin Radoičić ne samo što nije ubio Olivera Ivanovića, nego nije učestvovao ni u pripremama, samim tim ni u zataškavanju atentata, ovo je rukovodeći lično poligrafom baždarenim nedavno na Karaburmi, gde su odvajkada na kontrolu i štelovanje išli još oni metalni taksimetri, sa kojih je na dvobojnoj tankoj traci visio olovni pečat, ustanovio predsednik Republike, naučne dokaze o Radoičićevoj svestranoj neumešanosti u zločin predočio nam je predusretljivo sam ispitivač. 

Ja sam tek od predsednika saznao da je javni prvobranitelj g. Radoičić činio neke stvari kojima niko ne treba da se ponosi (a ko od nas nije!), ali je bio prvi na braniku Severne Mitrovice, što ga dakako stavlja izvan domašaja ordinarnog krivičnog zakonika i iznad deset zapovesti iz veronauke: ako ćemo braniteljima najvećih svetinja i junacima da zameramo izvesna ogrešenja o pravila namenjena onima koji su vazda podalje od branika, šta smo uradili?! Samo odajemo da smo džabe učili latinski, gde stoji, crno na belo: „Errare humanum est“!

Duševno napaćeni, poniženi i uvređeni doktor Stefanović, dobio je napokon novac od klevetnice i drskog medija, zvanog „Peščanik“, gde već u samom imenu vidimo hvalospev prolaznosti i večnom vraćanju istog; u ime naroda presuđeno je da dotore nije najglupaviji u vladi (neko jeste, ali našto bismo se time naslađivali ako je inteligencija najvećim delom urođena), a sad će mu i novac leći na račun, ako nije odlučio da mu pare kao pojedinim penzionerima u dve podjednake rate donese poštar.

Vesna Pešić nije imala priliku da je na poligrafu ispita predsednik Republike: ako čak i nije istina ono što je kazala o ministru, a povodom spektakularnog policijskog nečinjenja u Savamali, možda je bivša narodna poslanica bila iskrena, možda je bila zavedena pisanjem dušmanskih, antidržavnih novinara, pa ako je i učinila nešto čime ne može da se ponosi, ipak je bila prva na braniku demokratije, koja nam je nekada bila važna neću reći baš kao Severna Mitrovica, ali recimo kao „Crvena zvezda“ ili nacionalni stadion! 

Osuđeni medij je za dva dana prikupio novac od čitalaca i drsko platio zasluženu kaznu, nepostiđen i nepokajan, ja da sam država dobro bih pročešljao ko su pojedinci koji su uplatili novac na račun „Peščanika“, taština je većinu nagnala da se na uplatnici potpišu punim imenom i prezimenom, novac je doduše moguće uplatiti i pod tuđim ili izmišljenim imenom, ali ako je prosečna donacija bila hajde da kažemo tri hiljade dinara, onda u državi Srbiji ima barem stotinu umalo ne rekoh duša, stvorenja koja ne ljube ministra policije i koja drže stranu kažnjenoj penzionerki. Ako država ne može da uđe u trag lažnim dobrotvorima, da ih naprosto ima pod blagim, diskretnim nadzorom, ko može?! Ko je doznao adrese sviju penzionera od Horgoša do Dragaša, zahvaljujući kome je pismo predsednika Republike dospelo i u najzabačenije domaćinstvo?

Da, dobio sam tri nezaslužene i nezarađene hiljade dinara od države, u nemogućnosti da joj se lično obratim ovim putem joj evo zahvaljujem, najpre sam pomislio nije li moglo sve da ide o jednom trošku, zašto nisu u svakom pismu od predsednika bile i novčanice, to bi me vratilo u vojničke ili gimnazijske dane, kad bih u koverti pored ispisane hartije ugledao i crvenu stotinarku sa konjem… Ali nije moglo tako: ne zato što bi se neki pismonoša drznuo da iz pisma koje šalje šef države vadi novac, nego zato što nam je pismo bio poslao predsednik vladajuće partije, a novac nam sada šalju sve partije! Pa hvala onda svima! 

Milodar je stigao nekoliko dana nakon uspešne kampanje prikupljanja novca za ministra policije, tako da niko nije „Peščaniku“ mogao poslati ove tri hiljade: štićenicima PIO-a stalno pristižu nove hiljadarke i dvohiljadarke, ali u tome izobilju ove tri blistaju kao novčić na kiši, kao ona desetica kod Ivana Cankara, za kojeg se nadam da je opstao u ćiriličnoj đačkoj lektiri, nije dakle bilo nenamenske potrošnje, nijedan poklon-paket nije preusmeren ka „Peščaniku“, državin dar ima istu ulogu kao i jelka od osamdeset tri hiljada evra, kao i novogodišnja rasveta – da i naše najstarije sugrađane uključi u trajnu svetkovinu, u zlatno doba koje traje otkako su se Dragica i Tomislav osamili u predsedničkoj vili. 

Bih li voleo da sam sudija pa da presudim u korist jednog od najmoćnijih ljudi u našoj kakva je da je zajednici? 

Davnym davno, i još istočnije nego što je naša zemlja, vlasnik pečenjare beše tužio valiji siromaha koji je isped pečenjare, naočigled vlasnika i drugih mušterija, jeo svoj suvi somun, udišući sa uživancijom miris pečenja i ne kupivši ništa od tužioca. Valija je siromaha oglobio sa ne znam koliko dirhema, koji su dakako bili metalni, stavio ih je u praznu tepsiju i protresao je rekavši oštećenome vlasniku pečenjare: „Eto, ti si uživao u zveketu novca koji svačije srce veseli, i sad ste kvit“, pa je dirheme vratio siromahu. 

Ali tako je bilo u bajci, ovo je reality!