Jazavci pred sudom
A Siniši Malom kroz glavu prođoše slatke riči ove: „Blago zemlji i blago gradu koji ima takvog menadžera, koga sve rane roda njegovog bole, a jesmo vala rod svi mi koji smo pod časnom zastavom Partije...“
Spontanost je čudo. Probudi se visoki gradski funkcioner Goran Vesić zvani Vesić pre budilnika, jao, pa danas je suđenje doktoru Stefanoviću, ne njemu, nego njegovim klevetnicima, ali moraće sa njima da bude u istoj prostoriji; njih će biti barem dvoje, urednik i prvoklevetnica, a Nebojša će biti sam, uh, moram otići da vidi i mene, moje lice biće mu kao antitetanus naspram more koja ga čeka u sudnici. Kakav dan, mili moj doktore, ali ne da tebe Goranče!…
U isto vreme, u istoj časovnoj zoni, tek koju sekundu istočnije, trgao se iza sna gradonačelnik Siniša Mali zvani Siniša Mali: sanjao je ministra policije u sudnici, sedi sam samcijat na drvenoj klupi, oko njega stotine novinara i pristalica takozvane opozicije, došli da svojom brojnošću izvrše pritisak na sud, e, pa nećete, ima i nas, koji držimo i do ferpleja, i do pravde, i do časti! Ako budem i samo ja uz Nebojšu, opet će mu ovaj nemili događaj lakše pasti (ustaje iz postelje, počinje da peva: „You’l never walk alone…“)
&
Imali smo u čitanci priču o dva brata, jedan siromašan i sa odličnim natalitetom, drugi bogat i nema dece, pa ovaj prvi posle žetve pomisli: „Ko zna kako je mom bati, meni i deca pomažu, jedni rukovedaju, drugi vezuju snopove, treći denu u petice, a moj bata, da li je i pokosio žito, poneću mu vreću brašna…“ Drugi brat je mislio: „Imam, hvala Bogu, žita i previše, a ko zna kod njih kako je, treba onolika usta nahraniti…“ Uprti i on vreću na leđa, i negde kod popine kuće sretnu se oni, spuste svaki svoj džak i zagrle se… E, ta priča je nula spram susreta pred sudom: gradskom se menadžeru oči behu napunile suzama kad je spazio i svog pretpostavljenog u jutarnjoj sumaglici: „Kakva empatija, kakav čovek, misliće neko da smo se dogovorili!“
A Siniši Malom kroz glavu prođoše slatke riči ove: „Blago zemlji i blago gradu koji ima takvog menadžera, koga sve rane roda njegovog bole, a jesmo vala rod svi mi koji smo pod časnom zastavom Partije…“
Ali to nije sve, pogledaše obojica unaokolo, kad, imaju šta i da vide: članovi SNS-a uzeli ko slobodan dan, ko bolovanje, te došli pred sud da pozdrave i obodre šefa policije koji će se unutra naći oči u oči sa onima koji podmeću video klipove u točkove našeg developmenta: „Ovaku kolektivnu telepatiju ne pamtim da smo imali“, rekoše u isto vreme i gradski menadžer i gradski otac, iznenađeni što im naviru istovetne misli i istovetne reči. „Istina je!“ – uzviknuše opet obojica, te se još jedared zagrliše.
Ne zna se ko je bio srećniji, obični članovi partije ili njihovi rukovodioci. Niži aparatčici i još neraspoređeni vojnici partije divljahu se požrtvovanosti i slozi vrhuške, a dvojica velikana behu dirnuta spontanim, a opet masovnim, prostodušnim i nadasve neorganizovanim izlivom ljubavi takoreći niščih prema ministru policije, u možda najbolnijim trenucima njegove duševne i telesne patnje.
Uveren sam da nikakva partijska direktiva nije bilo kome izdata, naravno da vlast nije želela da sudiju još i mitingom podseća ko je časni tužilac. i kako prema tome treba i da presudi, nego će biti da se u naprednjacima probudio njihov zajednički navijački gen: nema bez dobrih navijača ni dobre utakmice, ni pravičnog suđenja.
&
„Građanko, dug svoj znadeš“, rekla je, možda istog jutra, državna policijska sekretarka Biljana platno beleše Popović Ivković. „Zapržiću onoj baba-Vesni čorbu tako da će se pušiti i ona i čorba! Ne mogu stići pred sud, da obodrim Šefa, ali ću biti uz njega mentalno, tako je, ja ću pisanom rečju – tu sam najjača, zato sam i dobila ovo visoko mesto – da se obračunam sa nemoralnom spodobom koja ujede za dobro srce mog dobrog i prepametnog šefa! Neću je dakako na tviteru oplesti direktno zbog toga, neću da utičem na sud, naravno… Konceptčić je sledeći: rugaću joj se zbog njenog amaneta da ljudi glasaju za Demokratsku stranku, dokazaću joj – naučno, ako je to njen omiljeni teren – da je prevrtljiva, kratkovida, šta ću još, da je bestidna i, ako me ponese pisanje, kolika je štetočina! Kad to obavim, ostaje mi završni udarac: nemojte samo da nam takva, hm, osoba, nemojte da nam takvo stvorenje deli moralne lekcije i da ocenjuje koliko je ko bistar!“
Ostalo je istorija. Pismo Biljanino možete naći na kak se veli društvenim mrežama, ali pre nego što je pritisnula „send“, sekretarka je zamolila bračnog druga da ovaj svojim inžinjerskim, nekada espeesovskim, a sada naprednjačkim očima prođe kroz remek-delo.
Čita komšija Bane, čita, načitati se ne može: „Šta je, mili, nešto ti nije jasno, ili misliš da sam nešto propustila?!“ – „Ne da je jasno, nego je andrićevski jezgrovito, ima krležijansku strast, istovremeno je i mudro i duhovito, treba češće da pišeš, jer i ovakav nedostojan povod budi tvoj neizmerni talenat, izvini, moram još koji put ovo da pročitam, javi na fakultet da ću zakasniti, odštampaj mi to pa ću dati mojima da iskopiraju i da se koristi kao šira literatura… Ponosan sam na tvoj stil, a drago mi je što si sebi napokon dala oduška, prekipelo ti je da trpiš toliki zulum, a radiš već koliko dugo u policiji! Neko će pomisliti da se na ovaj način odužuješ svojim predobrim poslodavcima i da ovim opravdavaš svoju blistavu policijsku karijeru, ali ja znam da u rukama držim kategorički imperativ, produkt čistog srca i praktičkog uma, dođi da te tvoj Baner poljubi!“