Junak iz Like
Boris Tadić, sin Dorćola, beba Baščaršije, unuk Crne Gore, obradovao je i žitelje Like rekavši im da četvrtina njegove krvce potiče iz tog dela Hrvatske: „Odaberite koji hoćete deo mog tela“ – reče okupljenima koji ga nudijahu pekmezom od drenjine; primite telo Hristovo, to ako me sećanje ne vara govori sveštenik dajući naforu, ovde sam Mesija stavlja svoju plot na raspolaganje, polutinu polutke koja se publici učini najprivlačnijom; Koštunica i njegovi manuli su se Srđe Popovića i zajahali liubimogo kon’ka, zavapili su da se već jedared prestane sa cepkanjem Srbije na regione, a Tadić neka se cepka na kakve mu drago kvadrante.
https://youtube.com/watch?v=hGhvNELwS1w%3Frel%3D0
„Utisak nedelje“ blagougostio je dvojicu preduzetnika i jednog nepreduzetnika (Kole, Drakulić i D.M. Boarov), preduzetnici su ispali kao braća iz bećarca („Što je lepo kad se braća pazu/Jedan drugom mane ne nalazu“), ukazivali su čas svako na svoje vlastite zasluge, čas na zasluge ovog drugog, čas na zajedničke plemenite im poduhvate, u jednom se trenutku Drakuliću ote da je umoran od poslovanja u Srbiji, tako nekako (transkript nije još dostupan publici, tek su Parivodića preveli u pisani oblik), na šta je Kole pred milionima gledalaca, pred Oljom i pred nepreduzetnim Dimitrijem apelovao na Drakulića da nas ne ostavlja, da nas ne lišava svoga prisustva, svoje dobrote i svoje nesebične pomoći, kad ćemo u „Utisku nedelje“ ili igde drugde videti dva predstavnika proletarijata da se tako vole i da se toliko klasno podupiru i podržavaju, pa kad jedan kaže „dođe mi da odem u inostranstvo, mada tamo nemam pravo da radim ni da tražim azil“, drugi da ga koletovski skoli – „Ostani, kamarade, ovde, da zajedno gradimo Srbiju, ovog puta na zdravim temeljima kapitalizma!“ Kao što sam u prošlom „Retrovizoru“ verujem naučno dokazao (na primeru Bajatovića) da samo bogat čovek može biti darežljiv, doklen sirotinji srce otvrdne pa ne daje u dobrotvorne svrhe ni ono malo što bi mogla, tako sam sad shvatio da pravo čovekokoljublje nastupa tek kad se pređe izvestan imovinski cenzus, bogatstvo je najveće zdravlje!
Da sam juče umro mislio bih na samrti da je maloletnicima oduvek bio zabranjen ulazak u kockarnice i sportske igraonice, danas čitam da se tek sad o tome razmišlja, zaista, zabraniti gradskom detetu da ulazi u legla hazarda znači lišiti ga bezmalo polovine urbanog prostora, jer iza svakih trećih vrata je registrovana kladionica, drugo, time što odmalena učestvuju u igrama na sreću naši se maloletnici blagovremeno pripremaju za ono čime će se baviti kad odrastu, treće, ako kockarnicama uskrati maloletničke uloge država se odriče priličnog prihoda koji ona inače koristi da zida sirotišta, staračke domove, da otvara nove narodne kujne…
Ovako, u Kuršumliji svečano zatvoriše narodnu kujnu u kojoj je osamsto pedesetoro ljudi svakodnevno uzimalo svoj jedini obrok, opština nema para, Crveni krst isto ufitiljio, Republika ima silesiju izdataka, plaća portrete svih predsednika Skupštine, kupuje stotine službenih automobila, plaća škole i nastavnike da se ćirilica u rasejanju ne zaboravi, plaća sudije i tužioce koji ne znaju šta će pre, pa tako jednu udovicu već sedam godina drže u neizvesnosti hoće li je tužiti za neoporezovanu prodaju fudbalskog belog roblja; udova ne može da čeka skrštenih ruku, tim pre što će joj možda biti potreban skup advokat, pa se vinula do Australije gde će održati seriju koncerata; tužilac će u narednih desetak dana ipakipak morati da je optuži ili da je navsegda oslobodi te mračne senke, e, mezimica političara ne želi svojim prisustvom i svojom harizmom da vrši kak se veli pritisak na tužilaštvo, nego će na drugom kontinentu sačekati predugo i protivzakonito izvrdavanu odluku tužilaštva: ako optužnica bude podignuta pozivar samo treba da odleti do Perta i da umetnici uruči zloslutnu plavu kovertu, zauzvrat dobiće autogram da je optužena poziv lično i s dužnom pažnjom primila.
