Kad se dinar na Kosovo vrati #Retrovizor

Dinar je najskuplja srpska reč, dinar je srce Srbije, dinar je velika tajna, sve mi diraj, ali dinar nemoj; ko tebe kamenom, ti njega dinarom, temelj je i simvol vere pravoslavne; dinar je stariji od planine koja nosi njegovo časno ime, sve članice tog planinskog masiva nose dinarovo ime, dinarci su simbol gorštačke čvrstine; naš je dinar  bio u “Hiljadu i jednoj noći” hiljadu i jednu godinu pre nego što će se neko setiti da uvede evro, da bi ga sada lažna država jednim jedinim fermanom osudila na izgnanstvo bez prava žalbe i bez nade da će se ikada ponovo ukazati u bogougodnom i blagopoleznom prometu. To nam je hvala što smo im, vođeni željom da činimo dobro, darovali tablice, ali predaja nije opcija, to je izvorna misao jednoga mladića koju je od zaborava sačuvao bivši ministar zdravlja Lončar Zlatibore Moj Zeleni Bore (“Jer, kao što kaže moj drug D. – ”predaja nije opcija!”).

Vladar se već, čujem, zavetovao da ćemo učiniti sve da dinar opstane, da bude ono što je od iskona na Svetoj zemlji bio, i to je od juče pitanje svih pitanja, kako se neko lepo izrazio, možda i na nekom od jezika naroda čije su vlade priznale Kosovo, ali što smo prihvatili i mi koji se inače držimo onoga što su nam naši staari ostavili: ”Dodijavate mi evo pet nedelja bulažnjenjem o izvesnim tobožnjim marifetlucima i švindleraju na izborima, koji po besprekornoj čistoti i sveobuhvatnoj ispravnosti nadmašuju sve dosadašnje izborne svečanosti, čak i one koje je Srpska napredna stranka organizovala, o prethodnicima neću ni da govorim, isuviše me postiđuje njihov belodani i istrajni lopovluk, spočitavate mi da sam u svoje ruke uzeo sve tri grane vlasti koje bi sanitarno morale tobože biti razdvojene, napadate me, samim tim i moju porodicu, da sam opijen samovlašću, da potkupljujem stalež po stalež poklanjajući novac koji mi niukoliko ne pripada, kao poslednji nezahvalnici napadate me što ću vam napraviti Nacionalni stadion, što ću glupi Sajam premestiti na mesto gde će i halama, i izlagačima i posetiocima biti hiljadu puta prijatnije, nego ovde, gde odudara od Beograda na vodi; podsmevate mi se kad kažem da ni sa jedne strane auto-puta, koji naravno da svakog namernika podseća na mene, ne sme da se vidi nijedna udžerica, nijedan nužnik, bilo poljski, kao onaj u kojem je stradao Džimi Barka, bilo ovaj plastični koji je na raspolaganju radnicima i poslovođama, ne radujete se što vam dovodim EKSPO, koji je san građana i vlada svih država, a naročito onih koje su do mog dolaska bile razvijenije od Srbije!

Ako ne lenčarite po kafićima i skijalištima, samo smišljate kako biste napakostili meni, samim tim i Srbiji, našoj majci koja vam je u svojoj materinskoj bolećivosti dozvolila da postanete badavadžije, paraziti i zlobnici, svi se ubiste da dokažete kako ja vladam svim i svačim, što vama naravno da nije pravo, jer ste navikli da budete saučesnici naših prethodnika, da rasprodajete naše gigante, da pretapate tenkove u da ne kažem šta, jer sam metalurgiju unekoliko zapustio usavršavajući se u lingvistici, košarci, gde doduše nemam više šta da naučim, pa u govorništvu, gde mi je uzor Sv. Augustin, ali i velikani propagande iz Drugog svetskog rata; nisam kao mlad bio svestan vrtoglave zavodljivosti matematike, ali sada kroz nju prtim u čizmama od sedam milja, to je nekih jedanaest kilometara i dvesto pedeset … šest metara, okrenut sam matematici, ne više euklidovskoj, nego višoj, modernoj matematici, kakvu Srbija zaslužuje, ali ne stižem čak ni ja, koji spavam dvadeset do dvadeset pet minuta u toku dvadeset četiri za mene radna sata – što mu dođe, koliko, jedan koma trinaest minuta po satu – da učinim sve što bih voleo; ‘Dobrodošli u zemlju vaučera!’ je moj slogan, moja ideja, ali sam prelazak sa reči na dela prepustio dvostrukom doktoru Siniši Malom, koji kao naturščik i takoreći kaskader radosno učestvuje u svim mojim šaljivim dokumentarcima, kad god svojoj prevelikoj kreativnosti i enormnoj duhovitosti poželim da dam oduška u kratkometražnom filmu, snimanom kamerom iz ruke, i koji je ceo iz jednog kadra, što je, ispravite me ako grešim, pošlo za rukom samo Hičkoku, u mislim “Konopcu” – Siniša je tu, za njega baš važi ona ‘dobro čini i dobru se nadaj’; sada je slavljen kao kralj vaučera, i drago mi je zbog njega, nakon golgote koja ga je snašla u njegovom naučnom razvoju, ali koji zlobnici ipak nisu uspeli da zaustave, samo su ga u jednom trenutku usporili, ali znate kako to ide kad se iz trenja klizanja pređe u trenje kotrljanja, traktor koji se zamalo zaglavio u blatu, kad se iskoprca, krene još brže napred!

Verujem da će naš narod biti obradovan i vaučerima koji neće biti vezani za banje, podelićemo vaučere za korišćenje usluga privatnih medicinskih ustanova, čime ćemo rasteretiti državno zdravstvo, a zadržaćemo lekare i medicinske sestre u zemlji, čekanje na pregled ili operaciju, koje je za vreme prethodne vlasti trajalo četiri i po godine, biće smanjeno na osam meseci, a ako se u tom roku pacijentu ne pomogne, biće o državnom trošku poslat u neku od zemalja koje nisu priznale Kosovo, a koje priznaju dinar kao punovažno sredstvo plaćanja, jer iza dinara, ili ispred dinara, ako hoćete, stoji privreda koja prednjači u svim parametrima koje pomno pratim i kojima se beskrajno ponosim, skromne su samo hulje, što reče Gete, da je živ imao bi šta da kaže svojim živim sunarodnicima koji naprasno odvraćaju glavu od mene, samim tim i od srpskog naroda, čiju je epiku genije iz Vajmara stavljao i iznad homerovštine, deseterac ga je, kao što i vi znate, nadahnjivao i kao pesnika i kao svestranog mislioca, koji je prijateljevao sa Napoleonom, za koga, sada, kada sam osetio slast i teret moći, i teskobu odgovornosti, imam mnogo više razumevanja nego kad sam o njemu učio u školi, a srce mi bilo čas na Marakani, čas na Maksimiru, čas na Poljudu, malo sam se udaljio od teme, ali škola navijaštva je škola života, i voleo bih da kroz nju svi budući odlikaši pravovremeno prođu, jer to neprocenjiva pouka o sabornosti, o hrabrosti, o predvodništvu, sledbeništvu i odanosti: da nije bilo “Zvezde” ne bi bilo ni ovakvog mene, samim tim ni ovakve Srbije! Nadam se, i učiniću sve što je u mojoj moći, da se dinar na Kosovo vrati, eto, i to je moj slogan, koji će, nadam se krasiti mnogu fasadu, zid i stubove mostova, jedino bih molio da po Nacionalnom stadionu, kad vam ga budem predao kao svoju zadužbinu, ne pišete grafite, čak ni o Mladiću, ili o Putinu, neka to zdanje, ponos opštine Surčin i celog Srpskog sveta, sija kao iskopani mač, na stihove iz ‘Lamenta nad Beogradom’ podsetila me je žena bivšeg ambasadora, kad je recitovala na Trgu Nikole Pašića, koji će premudri Šapić da prelepi crvenkastim kamenom zvanim porfir, u čast našeg patrijarha, neću vajnoj umetnici ni ime da  pomenem: otkad više ne živi u rezidenciji, ja ne valjam, ali ja joj to naravno ne zameram, nemam ja vremena za one koji se preko noći presaldume i reže na ruku koja ih je hranila, ja joj štaviše zahvaljujem što me je nehotice i nesvesno vratila Crnjanskom, sa kojim otkako sam se ovoliko odomaćio i uzdigao u besedništvu, takođe nalazim sličnost, ili barem srodnost; znao sam, možda jedini među delijama, napamet početak ‘Seoba’: ‘Beskrajni, plavi krug. U njemu, ‘Zve-zda’!”