Katastarsko opravdanje #Retrovizor

Prijatelji legendarnog Đuke navrat-nanos napuštaju hrvatske marine, iako su platili vezove do kraja kolovoza, branilac naše najslavnije i verovatno najlepše optuženice, predsednik skupštinskog odbora za pravosuđe, potpredsednik svevladajuće partije i narodni veledeputat, odrekao se preko novina svih prijatelja, kumova i daljih rođaka koji letuju u Hrvatskoj; uvređeni rodoljub nije im dao rok da napuste neprijateljsku teritoriju, nego ih je odmah podvrgao ličnom pravnosnažnom verdiktu; krivci se nadaju da će pokajničkim povratkom na naše tle i u naše vodotoke i jezera, ipak povratiti mesto koje su imali u advokatovom srcu, te da će moći ponovo, kao pre prestuplenia, da sa njim pričaju (i Đuka se priklonio ne samo gradonačelniku Novog Sada koji je izručio čuđenju i gađenju sve koji letuju u Hrvatskoj, nego se pridružio i onima koji glagol “pričati” upotrebljavaju tamo gde bi trebalo reći “razgovarati”: sad se kaže “priča engleski”, tako je kako je), i Đuki i gradonačelniku Srpske Atine veliki je plus što su vođin kategorički imperativ – da je letovanje greh, greška i zgubidanluk – primenili na zemlju koja je osvedočeni i vekovni naš dušmanin i naš, kad god mu se pruži prilika – dželat.

Ispalo je, međutim, da su terajući zečeve i sitniju divljač isterali na čistinu i predsednicu Vlade, koja je, gle, letovala gde ne treba, ali je isterana donela ne baš lekarsko, ali katastarsko opravdanje, priznaje da je bila na Krku, ali zato što je tamo nasledila kuću, kaže da joj kao predsednici Vlade tamo baš nije bilo mesto, ali kao unuka kućevlasnika i vlasnika placa morala je da ode, nakon osam godina suzdržavanja, nije najjasnije da li se imovine prihvatila sada, ili je taj deo Hrvatske uveliko njen, ali bi Đuka i Vučević morali da joj daju pravni savet: mogla se nasledstva odreći, to bi na prvi pogled bilo otmeno i baš onako što se kaže srpstvujušče, ali bi v takom sluchae pravna naslednica NDH bila na dobitku, premijerka bi se mogla opravdati samo da je rekla kako je letovala u Hrvatskoj da bi nekretninu prodala, ali ne bi trebalo sa Hrvatima da stupa ni u kupoprodajni odnos, ako je htela da sledi duh Vučevića mogla je kuću da proda nekom strancu, ali ko su i stranci koji su nama po volji, Grci imaju svojih nekoliko toplih mora, ostaju Rusi, trebalo je da po simboličnoj ceni kuću proda, ili čak pokloni, nekoj siromašnoj ruskoj porodici, kojoj bi onda morala, darodavka lično ili država Srbija, da plaća i putne troškove do njihove s neba pavše dače, jedino bi to imalo smisla.

O našim sudovima retko kad pišem kako dolikuje, svetosavski i sa skrušenošću koja mi jedina priliči, ali sada moram reći, kapa dole: Nikola Kalabić, koji je do juče slovio za ratnog zločinca, prestao je to da bude, ostao je ratnik, srpski ratnik, ali nije više zločinac, nije nikad ni bio, a sva je prilika da neće više nikad ni biti. Tako je država koja štiti i veliča žive ratne zločince, gde gradonačelnik prestonice ne da da muva padne na sveti mural Ratka Mladića, prekinula diskriminaciju koju su ćutke i dostojanstveno trpeli pokojni naši ratni zločinci, majku mu, zar nemamo nijednog zločinca iz Prvog svetskog rata, da ga rehabilitujemo, da ga živopišemo po fasadama i da njegovim praunicima za pretrpljene bolove, uvrede, za propuštenu dobit i za stotinu godina ometane karijere plaćamo odštetu u visini barem nacionalne penzije, nadam se da je Kalabić samo prva lasta, te da će Drugi svetski rat biti s naše strane moralno čistiji od svake srpske suze, hvala Vuku, koji nam je takoreći hemijski očistio Čiču, slavni književnik nam je vratio spasovdansku litiju, koju su komunisti, crk. dabogda svi, ako ih još ima, šmajerski i komesarski bili zatukli, država se bračnom paru Drašković trajno i takoreći doživotno zahvaljuje postavljajući građanku Danicu u upravne odbore, pa je takozvana Dana, prva Dana verski i rasno osvešćene Srbije, neka vrsta emeritusa među profesionalnim članovima upravnih odbora, kojima ponekad ipak istekne mandat, pa bivaju raspoređeni u neki za njih nov upravni odbor.

Još rubrika “gde su, šta rade” i slobodni ste: dok se o vladaru ne zna pouzdano gde bivakuje, pa sudski kuriri ne mogu da mu uruče pismo kad ga neki drznik tuži, njegov prethodnik zna se i gde je i šta radi, u predsedničkoj je vili i dalje, a ne radi ništa, Tomislav Nikolić je emeritus kad je u pitanju besplatno stanovanje, živuje u luksuzu tolikom da mu se rodna Bajčetina čini kao dalek i mutan san: ne bi li država mogla da mu ublaži homesickness tako što bi mu i u dvorištu predsedničke vile sagradila crkvu istu kakvu ima u rodnom selu? Kao što su naši u Libertivilu sazidali Gračanicu, da se ne bi štrapacirali do originala.