Klasni neprijatelj

U bespoštednu utakmicu ulizivanja predsedniku Vučiću vrhunski se uključuje i sve više vrhunskih sportista, potpredsednica Vlade koja je dosad, prema mojoj evidenciji, uputila najveći broj hvalospeva Vođi, dobija sve ozbiljniju konkurenciju: pre nego što navedem primere novog, sportskog udvorištva, pogledajmo skupa najnoviji biser iz Zoranine niske, koja odavno već nije da se nosi oko vrata, nego oko pasa: drugosveštenica kulta reče da se ne slaže sa pretnjom, ili možda sumornom slutnjom rodonačelnika da jednog dana potonji neće moći lično da predvodi sve brojniju i sve moćniju sektu, ushićena partijom koja je prepoznala i nagradila njenu svekoliku izuzetnost, ministarka saobraćaja je nekadašnje pokliče “Tito je naš – mi smo Titovi”, “Tito – to smo svi mi”, “I posle Tita – Tito” pesnički stopila u jedan strastveni uzdah: “Jednostavno: SNS je Vučić, i Vučić je SNS!”       

Prosvetlila me je da pastva neće dozvoliti prvosvešteniku da se samoraščini, pa Vučić je u raljama članova i ne može da iskoči iz vrzinog kola sve i ako po uzoru na zaduvanu babu plati duplo više nego kad se u kolo hvatao, tako u prozi zbori presrećna pesnikinja čiji homerovski dar rorko čeka da se dovrši putna mreža u Srbiji, a sad joj je titulu ulizice meseca ugrozio Viktor Jelenić, visoki dužnosnik našeg najtrofejnijeg vodenog sporta: za sav novac koji će naša bleda mati odvojiti od svojih usta da bi vaterpolo bio sit i napredan, za sve što će sportisti i svi koji parazitiraju u ovoj precenjenoj i od zajednice sve udaljenijoj sferi, dobiti, zahvaljuje predsedniku Vučiću, ali tako kao da sav novac nastaje u dobrostivom i božanskom bitku Vučićevom! Kao što  predsednikova dobrota i predsednikova zahvalnost za reklamiranje Srbije nemaju granice, tako i darovi koje predsednik deli delfinima, njihovim trenerima, vođama puta i članovima uprava, nemaju granice i ne bi ni smeli da se osvrću na siromaštvu u kome obitava radnička, seljačka i penzionerska većina, crkla već jedared dabogda.

 

Idolatrija i preplaćivanje nadljudi kadrih da osvoje medalje došla je dotle da se radujem kad delfine pregazi crvena furija, kad vidim da neće osvojiti medalju, i da im bolesna mati neće opet udeliti silesiju poklona. 

Selektora košarkaške elite nisam uhvatio da neposredno veliča vođu, ali vidim da je posadu etički očistio, dao je Kaliniću voljno da u nekom manastiru ili u banji “Junaković” natenane promisli o svome grehu, u tabloidu, dok sam kupovao brzu hranu (umesto da se i sam bavim vrhunskim sportom) pročitao sam da će košarkaši odneti medalje peške na Kosovo, docnije sam shvatio da nije baš tako rečeno, nego je u Leposaviću Sale Nacionale nacionalno kazao da će, ako se uz Božiju pomoć, jer nam je gospodin Đorđević izuzetno pobožan i zna da nema pravoslavnog trijumfa bez pravoslavne vere, dokopamo pehara, on lično da ga donese, pešice, od prelaza, dakle od neke rampe, pa sve do sale u kojoj je dao ovo rodoljubivo obećanje. 

Može, mene što se tiče, da nosi peške pehar, u Hilandar, ili u Moskovsku patrijaršiju, na sportiste, a još više na sportske kak se veli funkcionere, gledam kao na vrstu koja mi nanosi sve veću i veću štetu: vrhunski sportisti su moji vrhunski klasni neprijatelji, i nije slučajno što su uz bok mom vekovnom klasnom neprijatelju tj. političarima, o čemu nadam se da ću napisati naučni rad koji ću objaviti na nekom nenaučnom portalu, kako bi višestruko orobljeni i već iznureni živalj jednom već razumeo da on sam plaća svu tu sportsku slavu, da siromasi finansiraju bolesnu ideju o srpskom natčoveku i o srpskoj premoći, od sporta pa do odlaženju na Mesec, a ta overena i javna nadmoćnost, kraljevski stalno iznova nagrađivana, tobože svedoči da su prvaci sveta ponikli u državi blagostanja i blagorazumija.