Klinička slika

„Ako Vučić ne pobedi na izborima, Srbija ne treba ni da postoji!“ Ovako glasi lektorisana, skraćena izjava koja se pripisuje Aleksandru Vulinu; niko ga nema snimljenog u paracivilnoj crnoj jakni kako ovo izgovara, nego je to osvanulo na tviteru, gde znalci i zlonamernici mogu štošta i da podmetnu, ali ako je i to u pitanju, ipak se vodilo računa ko bi ovako nešto mogao da sroči; tabloidi su vidim vijali ministra odbrane da to potvrdi ili porekne, ali je potonji ostajao dalek, poput sreće, lepe samo dok se čeka, a ja verujem da znam i zašto se Vulin odlučio da glumi Rubljova: nisam to rekao, ali bi mi služilo na čast da jesam, nakon svega što je predsednik učinio, i za Srbiju, i za mene, i za tetku, čiji su identitet i spokoistvie sačuvani, i zašto bih sad trčao da demantujem nešto sa čime se u dubini svoje duše malo je reći slažem?! 

Čak mi se ne da ni da ulazim u živopisni životopis laureatov, šta je sve preduzeo i šta je sve kazao, a što ga ne preporučuje ni za kakvu nagradu koju ne dodeljuje lično njegova opština i lično njegova partija, ili lično njegov bokserski klub! Meni je bila i ostala neshvatljiva sintagma „Evropska kuća“, nisam nikad smogao snage ni da internetu pogledam kako Kuća samu sebe vidi i šta o sebi tamo peva – to je kuća koja postoji u Evropi?! Ne verujem da se to hoće reći, jer je i moja kuća u Farkaždinu evropska kuća, 2023. proslaviće sto godina otkako je uknjižena i ovekovečena u katastru Kraljevine SHS. Verovatno se hoće reći da je Evropska kuća zdanje iz kojeg ćemo biti povedeni u Evropu tj. Evropsku uniju (kao što je u toj i toj kući odlučeno da se podigne ustanak protiv Turaka ili protiv Trećeg rajha). Ili je tvorac ove neverovatne kovanice hteo reći da je Evropska kuća sigurna kuća za sve našijence koji ljube Evropsku uniju, ali i za stanovnike EU ako ih tamo neko diskriminiše, zlostavlja, proganja ili reketira? Ne znam, eto priznajem, ni šta je Evropska kuća, ni šta je Najevropljanin godine, pa možda ne treba ni da se čudim što je nagrađen g. Palma: možda je tek sada sve baš na svom mestu. 

Najevropljanin 2017. se u Beču uzrujao što je ugledao ljubavni, a možda i bračni muški par. Nije ih video uživo, nego na semaforu, ali je od pošasti utekao u susedni becirk i tamo tražio semafor na kome bi bili muškarac i žena, kao kombinacija koja jedina donosi sebi porod, a državi natalitet; pošto takvog semafora nije bilo, jer su heteroseksualci izašli iz mode i saobraćajni dizajneri neće ni da ih crtaju za semafore, Najevropljanin je našao običan prelaz sa zebrom neodređenog pola i prešao preko nje! To nije snimao nikakav paparaco, nego to ponosito i levo i desno prepričava sam počinilac, blistajući od zadovoljstva što je toliko pronicljiv, ponosit i dosledan. 

&

U Skupštini me niko ne predstavlja pa bih smatrao nepristojnim i da gledam šta se tamo zbiva; ipak sam načuo da je vladajuća partija priredila dosad neviđeni šou gde svaki bogovetni njen poslanik izlazi sa svojim domaćim zadatkom „Kako je prethodna vlast upropastila ionako doduše upropašćenu zemlju“, pokazujući mrskoj i sve malodušnijoj manjini da možda nikad više niko od njenih neće ni dobiti reč. Predsednica Vlade je svejedno kivna i na tu bespomoćnu opoziciju, ali i na medije, kao na dve subverzivne i saboterske skupine zbog kojih Vlada nema ni približno onoliko uspeha koliko svojim trudom zaslužuje. 

Uprkos Vladi nesklonim medijima, i uz nos opoziciji, u Nišu je više nego svečano otvoren Klinički centar, zašto kažem više nego svečano, zato što bi se u vreme kad je Vučić bio premijer tu pojavili samo on i njegov Zlatibor (i ovako se kroz još prazne bolničke sobe i operacione sale orilo veselo „Zlatibore, pitaj Taru!“, naši izabrani predstavnici tepaju svi jedni drugima, oslovljaju se sa „Ana“, „Bato“, „Zlatibore“, to je bratstvo i jedinstvo o kakvom Tito i njegova klika nisu mogli ni da sanjaju), u Nišu je tik uz predsednika Republike bio građanin Bosne i Hercegovine, Dodik Milorad, zvani naravno Mile, da ne znam ko je mislio bih da je Vučićev telohranitelj. Đeneral Senta koji je čuvao i sačuvao Slobu nije se nikad toliko lepio za štićenu osobu, koliko se ovaj stranac pribija uz našeg vladara, nema svečanosti bez Mileta, nastupa svuda kao da je pomoćni ili rezervni predsednik Srbije. 

U Nišu se za divno čudo ukazao bračni i poslovni par Nikolić, Dragica i Tomislav. Zaboravljeni i prežaljeni velikan dobio je izgleda čak i reč, zahvalio je vlasnici dobrotvorne udruge „Dragica Nikolić“ što je deo neznano od koga sve dobijenog novca plemenito poklonila graditeljima Kliničkog centra; pošto se njegov odmetnuti posinak zaneo kujući u zvezde nemačku i američku opremu u novom centru, rukovodilac Nacionalnog saveta i Visokog komesarijata za saradnju sa Rusijom i Kinom dobacio je da zahvalnost dugujemo i Kinezima. Lično ja ako bih već dopao bolničke postelje voleo bih da bolnica ima jedno krilo i sa besplatnom akupunkturom, a u kantini da pravi Kinezi pripremaju piletinu sa slatkokiselim sosom i piletinu sa medom i limunom. Vrli suprug dobrotvorke Dragice nije pomenuo doprinos Rusije izgradnji Kliničkog centra, a Rusi su isto u njegovom službenom delokrugu: možda su više usredotočeni na Srpsko-ruski humanitarni centar koji nikako da preraste u Veliku Humanitarnu Ambasadu, a zašto ne u i Rusku kuću! Ako imamo, legalno, Evropsku kuću, koja razmetljivo deli titule, zašto da nemamo i Rusku? 

Radi se vredno, premda sporo, i možda uz smetnje zna se odakle, na tome da gumanitarnyi centr dobije diplomatski status, ali kad se to desi moramo i mi u Rusiji da izgradimo Rusko-srpski humanitarni centar, jer je reciprocitet u samome srcu diplomatije. Sa Rusima smo potpisali toliko povoljnih sporazuma i ugovora, povoljnih po nas, da mi je ne jednom bilo žao ruskog naroda, i ruskog čoveka koji svu dobrotu i širokogrudost ruskih političara i rukovodilaca kompanija mora da plati, a nema, kao ni mene ovde, za šta ruski hrt da ga ujede.