Književni dan

 Predsednik Nikolić želeo je da se nekim dobrim delom ureže u sećanje Bunjevcima, po moemu to je njegova omiljena manjina. Jesu manjine kod nas ravnopravne, makar međusobno, ako i nisu egal sa srpskim narodom koji je i po Ustavu katastarski vlasnik države Srbije, ali zašto baš Bunjevci, pa baš zato što ih mnogi smatraju izdancima hrvatskog naroda, a oni ne sanjaju o seobi u Hrvatsku, nego žive u Srbiji i govore zvonkobogdanovskim narečjem, što je nama naravno simpatično, ama bi predsednik voleo da mali Bunjevci ovladaju blagovremeno ćirilicom, pa im je lično uručio udžbenike na ćirilici, što je u tobožnjoj, samozvanoj matici Bunjevaca, Hrvatskoj, shvaćeno kao podmukao način da se hrvatska manjina posrbi. Bunjevci nisu ni Hrvati ni Srbi, kazao je autoritativno predsednik. Kako zna, pomislio sam, kad, na Javnom servisu jedna građanka reče, takođe u ime vaskolikog bunjevaštva: „Mi nismo Hrvati, mi smo Bunjevci!“. Tja, da su snage Nenada Lj. Stefanovića anketirale još neku osobu možda bismo čuli i pokoji drukčiji odgovor.

Pre desetak dana imali smo gosta, zvanog ili nezvanog ne znam ni dan-danas, iz ruske stepe stigao nam Džerar Depardievich, primio ga predsednik Vlade, primio ga gradonačelnik Beograda, primio ga ministar kulture, nemojte nas pogrešno shvatiti, obradovani smo i počastvovani Vašim dolaskom, ali otkud Vi, otelo se našima, na šta je naturalizovani Rus obelodanio da dolazi radi kulture. Meni kad naspe da se napajam kulturom ne gledam koliko me košta put ni koje je godišnje doba, dolazim na lice mesta, ponosan sam što Srbija nije uvela sankcije Rusiji, izjavio je novi prijatelj Srbije. Naši su se na vreme ugrizli svak za svoj jezik i nisu pitali: zar ne bi trebalo mi da budemo ponosni, a ti da budeš samo blagodaran i radostan, jer nismo dodatno razgnevili tvog pokrovitelja i nismo pridoneli da poreska stopa u Rusiji poraste? Ne, naši su savremenog Gargantuu dvorili i dvorili, sad će da mu daju Belog anđela, pomislio sam, ali dobio je samo korpu sa hranom za put i dve boce vina, sledeći put donosim ja vino iz mog podruma. Eto, dobro čini i dobru se nadaj!

  

Popularnost predsednika Nikolića pala je na niske i suve grančice, pokazalo je ispitivanje javnog mnenja, tek svaki četvrti glasač zaokružio bi predsednikove generalije da sad izbiju izbori. Verovatno pošavši od sebe same, od svoje vlastite privrženosti dobrotvoru i poslodavcu, predsednikova savetnica Stanislava Pak rekla je da istraživanje o predsednikovoj omiljenosti nije relevantno. Ne bio ja ta agencija koju je savetnica tako omalovažila, sproveo bih novo istraživanje o tome da li nam je potrebna armija savetnika i kakova nam je od njih korist: je li predsednik Republike sam došao na ideju da finansira štampanje ćiriličnih čitanki za maloletnu Bunjevčad, ili ga je posavetovao neko po službenoj dužnosti? Kad izjavi da Srbija ide sredinom puta je li to njegova vlastita metafora, ili je plod savetničkog možda i višednevnog mozganja? Ovaj predsednikov takoreći poklič, koji kao da je iz narodne pesme, izmamio je komentare na internetu: „Pijanac uvek hvata sredinu puta“, „Idi sredinom puta, dok te neko ne udari!“

&

Baksuzni blagajnik Svete matere kome je ustanovljen kraljevski manjak u kasi (više od milion evra u ekumenskoj mešavini pravoslavnih dinara, dolara i švajcaraca, kao i katoličkih evra) dodatno je kažnjen, sud mu je na sedam godina zatvora dometnuo još dve, poradi toga što je oštetio udrugu ekstremno uglednu, a neprofitnu i blagozavisnu od milodara vernika i grešnika, otežavajuća okolnost mu je i istrajnost u prestupništvu (kao da se tolika svota može proneveriti navrat-nanos), pa čak i to što pronevereni novac nadmašuje prosečnu zaradu kako vernika tako i prosečnog ateiste u Srbiji. Držim da je blagajnik žrtva prevelike ljubavi između države i crkve, sud uostalom sam priznaje da bi kazna bila manja da je opljačkana kakva zemljoradnička zadruga, opština, rudnik ili fabrika. (Neskromno, ali iskreno preporučujem svoj vlast. tekst u „Vremenu“: „Pravda za blagajnika“. Read now!).

Moj heroj za prošlu nedelju je dečiji pesnik Ljubivoje Ršumović zvani Ršum. Rusvaj više ne mora preko neke kulturno-prosvetne zajednice da gostuje u školi, mesnoj zajednici ili dečijem odmaralištu, nego nastupa kao privatni pesnički preduzetnik. Utanačio je sa upraviteljem osmoljetke u Zemunu „Književni dan“ (ne dostoji se maloletnicima da dolaze na književno veče koje se tradicionalno završava poznom večerom na račun domaćina i pijankom, nego je smišljen književni dan), mali prijatelji poezije platili su pesniku po dvesta dinara da čuju njegove slavne rimalice od njega lično. Bolje i to nego da kupimo još koju njegovu knjigu, pomislili su roditelji i platili. Novinari – zavidljivi što oni ne mogu za vreme velikog odmora da deci prepričavaju svoje izveštaje i kolumne, makar i za sto dinara po učeniku – obrušili su se na poetu. Ceo vek parazitiraš na nejači, prodao si mnogu zbrku svojih pesama roditeljima, tetkama, ujacima i bakama nedoraslim da provale tvoju bestidnu tehniku, sad ideš i naplaćuješ svoju živu reč, ali je pesnik svima prozom zapušio usta: „Ulaznica za zoološki vrt košta 350 dinara, a ja verujem da vredim kao pola majmuna. Da li ti roditelji misle da treba da izgubim ceo dan, a da mi se to ne plati!?“ U pravu je, čika Jova srpskoj deci, sve je to zamazivanje očiju, Srpska deca čika Ršumu, tako neka se nazove turneja koja po ovom cenovniku neka obuhvati sve osmoljetke, dvesta slušalaca puta dvesta dinara, puta broj škola u Srbiji, zašto ne i u Republici Srpskoj, biće za štucovanje brkova. Jedino će za bunjevačku decu pesniku iz svog džepa platiti predsednik Nikolić.