Kontraevolucija

Francusku smo taman stavili na led, tri meseca biće lišena poseta našeg plemstva, kad ona dobi novog predsednika! I sad ne znamo da li da na inauguraciju pošaljemo neko činovniče iz našeg Kulturnog centra u Parizu, ili da pogazimo besu koju smo dali, i to je nismo dali sebi u bradu, nego smo je na sva zvona obznanili kao oštru, zasluženu kaznu Francuskoj. Ne bi nam bilo prvi put da skočimo sebi u usta („Ne pada mi na pamet da se kandidujem za predsednika Republike“ – bio je omiljeni psalam sadašnjeg, a verujem i budućeg predsednika Republike), ali ima načina da se naše dovijanje i izvrdancija prikažu kao posve prirodni i na polzu narodu serbskomu: sankcije Francuskoj samo su preporuka državnim visokodostojnicima, da tri meseca putuju kud god im drago, samo da u Francusku ne kroče, ali preporuka nije postala amandman u Ustavu, i možemo da na jedan dan pošaljemo nekog iz državnog vrha, s tim što će toliko biti produžene sankcije Francuskoj: umesto da ih u porodicu srpskih naroda vratimo na primer 2. avgusta, to će se desiti 3. avgusta, ako je to radni dan, a ako ne, onda tek prvog narednog radnog dana. 

Pomislio sam da bi za još uvek nerazrešenog predsednika Nikolića to bio melem, da se nađe na svečanosti sa ostalim izabranim predvodnicima čovečanstva, ali bi našijencu tamo sad bilo možda još teže nego u domaji: u kući obešenog se ne govori o konopcu. Drugo, na izborima je izgubila ćerka čoveka koji je počasni građanin Zemuna i blizak prijatelj Srpske radikalne stranke, rodnog mesta i Vučića i Nikolića. I bez obzira na nagli dijalektički razvoj ove dvojice i na njihovo presaldumljivanje u ljubitelje Evropske unije, ne bi nijedan od njih na bini delovao dovoljno radosno na inauguraciji čoveka koji je pobedio madam Le Pen. Polazim od sebe: kad bi ćerka mog prijatelja bila poražena, ne bih hitao na njeno Kosovo Polje da likujem. Dobro, otac i kći jesu se bili pokarabasili, kao što su se i odmetnuti radikali posvađali sa svojim ocem, ali neka se sa Makronom ipak veseli neko ko nije prijateljavao sa familijom Le Pen. 

Koliko vidim, Čarls Dravin je dolijao, njegovo životno delo biće naučno i konačno ocenjeno u Skupštini Srbije, gde je dospela slavna peticija protivu nezasluženo proslavljenog i predugo slavljenog prirodnjaka. Neka se pripremi Nikola Kopernik, kad ćemo našoj miloj Zemlji vratiti njen iskonski status centra vaseljene. Našeg brata u Zevsu Aristotela ćemo za sada poštedeti, iako može iskrsnuti i peticija da se Zemlja nanovo i zasvaga proglasi pločom: nećemo da živimo na lopti, nego na ploči, neizmernom gumnu gde se, kao u Beogradu na vodi, grle zemlja i voda, i gde se ravnica tj. šetalište susreće sa planinama tj. kulama.

Otkud sad odjednom hajka na Darvina, zašto nas tako naprasno kopka kako je nastao čovek? Po moemu, čovečanstvo je rođeno i treba ga ljuljati. Ali nije svima ravno do lažne države ko nam je Otac. Prva se na Darvina ustremila Koštuničina ministarka, koja se pravoslavno uvredila i naučno razjarila, malo je falilo pa da još za njezinog vakta izleti Darvin iz naših udžbenika poznavanja prirode, a da na njegovo mesto uskoči Sveto pismo. Klica otpora darvinizmu razvila se, i hemijskom procesu koji je otpočela prvouvređena građanka Čolić falio je još samo jedan katalizator. A to je hvalospev predsedničkom kandidatu koji je potpisalo šeststo pedeset naših najumnijih i najškolovanijih ljudi (u „Retrovizoru“ poznat kao „Dekanski marš“). Lista dekana i profesora pridonela je porazu Jankovića, Jeremića i druga Belog, zašto nova kontraevolucionarna lista ne srušila pokojnog Darvina, zašto nas ne bi vratila dvesta ili više godina unazad, i kad će vera već jednom da odnese prevagu nad takozvanom naukom!? 

Komunizmu je evolucija bila legla kao kec na jedanaest, i darvinizam se provukao do naših dana, ali je sada onima koji su ropko podnosili bezbožnu teoriju puklo pred očima da stvar mogu prijaviti Skupštini. To je, dakle, jedna od usputnih tekovina minulih izbora: nema problema koji se ne bi mogao rešiti spretno sročenom i ispotpisivanom peticijom. Ako ti manjkaju naučni argumenti, daj što više potpisa, čovek je naše najveće bogatstvo, a ne istraživanje, zaključivanje, spekulacija i šta ti ja znam! 

U demokratskoj zemlji neće više vladati naučno jednoumlje, Skupština će presuditi i Darvinu i našim školarcima. Možda će rezultat biti kompromis: jedno polugodište Darvin, drugo polugodište Biblija, đaci bi umesto da odgovaraju na pitanja iz pređenog gradiva pred kraj školske godine samo na anketnom listiću zaokružili koje im se polugođe više dopalo, dalje se zna: ako se protiv teorije evolucije izjasni više od pet stotina đaka, izručićemo Darvina našem Ustavnom sudu i vsjo.

                          &

Menjajući kanale u potrazi za filmom ili snimkom kakve utakmice iz Premijer lige, u dva navrata sam, u magnovenju takoreći, ugledao premijera Vučića, primio je osvajače medalja, san o šampionstvu i natčoveku i dalje živi, kao i san da se država može proslaviti pomoću sporta, za takve odlikaše i pobednike pobednik na predsedničkim izborima uvek ima vremena da ih primi, država uvek ima novaca i stanova da im se makar delimično oduži za njihov nadljudski doprinos slavnosti Srbije, jao onima koji su se izvlačili na fizičkom, pa bi sad hteli da u domu zdravlja besplatno snimaju svoje izdajničke kukove, bolesna srca i krte krvne sudove, dok čekaju na red za operaciju.

Drugi put sam lice godine (malo je reći: lice decenije), ugledao u studiju gde je mladovoditeljki kazivalo o „Lazaru 2“ i o „Milošu“, Lazar ovo, Miloš ono, kao da govori o delijama sa kojima je drugovalo u mladosti, toliko se srodilo sa tim oklopnim vozilima da govoraše o njima prisno i zaljubljeno, mora da je na tren njega ušao duh neugomonnogo Lazanskogo, krasavica sa svoje strane odobravajuće klimaše glavom, kao da su „Lazar“ i „Miloš“ i njeni lični ljubimci, garanti nezavisnog novinarstva i jamci razvoja srpskog vrhunskog sporta. U jednom joj se trenutku ote: „I to ste lepo rekli…“ Promenio sam kanal da mi ostane uspomena na ovo kao na vrhunac međusobnog razumevanja medija i vladara, i sad ne znam na kojoj sam televiziji ovo video.