Kraljevsko naravoučenije #Retrovizor

Najbolji fudbaleri Srbije proigrali su poverenje predsednika Republike i mogu ga povratiti samo medaljom na Svetskom prvenstvu, mada se i za odlazak tamo valja izboriti, nije tačna Marksova zlurada opaska da svaki vladar ima onakvu fudbalsku reprezentaciju kakvu zaslužuje, kad bi ove dve nacionalne vrednote i veličine bile zaista povezane, naši fudbaleri bili bi stalno u svetskom vrhu – ko ima predsednika kakvog mi imamo!?

Naš vladar i vlasnik želi da budemo u svemu najbolji, pohvalio nas je pre neko veče što smo smo izdominirali, kako se kaže, u regionu, i to po opiranju smrti od korone, nije nikad bilo gore nego ovih dana, saopštio nam je zastrašujuću istinu, ali smo i dalje među pet najboljih zemalja u okruženju, to, care, ako drugi umiru još više nego mi, nama je srce puno! naša privreda napreduje više od svih drugih u prehvaljenoj i dosadnoj Evropi, sve ono na šta smo uzaman čekali sedamdeset pet godina izgrađeno je otkako smo zemlju celu predali u blagoslovene ruke svestranog pojedinca, predsednik je (za naše dobro) opsednut šampionstvom, pobedama i rezultatima, čak i u oblastima gde je naizgled nepristojno govoriti o najboljosti, kao što je na primer broj umrlih kod nas, i broj ili procenat umrlih u okolnim državama, ali tako je to kad neko natprosečno, zapravo vrhunski voli svoj narod: pristojnost je tu smešna i štaviše neprikladna, i na toliku predsednikovu posvećenost pobeđivanju, i uz nos predsednikovoj stalnoj potrebi za takoreći rasnom našom nadmoći u svemu i svačemu, fudbaleri uzvrate porazom – na igralištu koje još pamti i predsednikove stope kad je sa ostalim delijama poput mladog lava preskakao ogradu utrčavao da grli i ljubi “Zvezdine” igrače nakon njenih silnih pobeda!

Ali čim je ispio gorku čašu, predsednik se opet okrenuo napretku, neki drugi vladalac bi rezignirano rekao da smo previše novca, koji dakako pripada stanovništvu, nepromišljeno razdelili sporstkim klubovima i savezima, nadajući se, avaj, da će oni obradovati srca naša i da će slavu našu vratiti na srednjovekovni njezin nivo (o tom stoleću ćemo imati stalnu izložbu u zgradi ubijene Železničke stanice!), ne, predsednik Republike zaključio je da smo pre tri dana (opet) propali zato što nemamo više stadiona, što još nije gotov Nacionalni stadion, iako orlovi nisu padali po džombama na Marakani, nego su se vukli po baš lepoj travi, i pod ispravnim osvetljenjem, ali, zbog korone tamo nije bilo predsednikovih sledbenika, ujedinjenih u rodoljublju delija i grobara, koji bi bili naš dvanaesti igrač, pobeđivaćemo kad budemo više novca uložili i u travu, i u kvalitetnija sedišta na tribinama, kad budemo imali krov koji se daljinski zatvara na dugme ako počne kiša, ili ako okrene jaka košava, tako nekako, samo mnogo stručnije, besedi budući otac naše omladinske košarke; predsednik planira da vrati publiku na stadione (makar u početku to bilo naređeno, ovo doduše ja kažem, ali kao što se naredi radnim ljudima i građanima da dođu autobusima na miting, ili da odu pred sud, ako se neko izbezobrazi da tuži državu, jer mu je sin poginuo u fabrici, tako bi se naložilo i da svake nedelje dvadesetak hiljada duša pati sat i po na tribinama dok naši igrači nevoljko ispunjavaju svoju radnu obavezu), u predsednikovoj viziji se pojavljuje svita trenera, kondicionih trenera, fizioterapeuta, pshihologa, vrhunskih ekonoma, i naravno navijača, koji će mic po mic postajati verni, samo ne vidim odakle bi se ta sportska učiteljska elita mogla stvoriti nego iz vrhuške vladajuće klase: Ana Brnabić da završi višu trenersku školu za rukomet, Zorana Mihajlović da se uz ministarski rad iškoluje za fudbalskog trenera i da strogoću treniranu na građevinskim radnicima i na Bajatoviću primeni na fudbalere, neću dalje ja da raspoređujem šta bi od silnih sportova ko preporodio, predsednik će najbolje znati, rehabilitacija fudbala i drugih sportova koji ne drže korak sa uspesima vladajuće partije iziskivaće vreme, ali predsednik će ostati na vlasti dokle god bude potrebno, što rekoše Danilo i Zlatibor: predaja nije opcija.