Krunski dokazi #Retrovizor

Država blagostanja vodi računa i o građanima koji živuju daleko od blagostanja, za stanovnike Male Krsne koji žive prevashodno od socijalne pomoći organizovala je ne autobuse – kao kad smo imali najezdu gostiju iz Republike Srpske tijekom izborne svečanosti – nego je po Malokrsnance poslala luksuzne automobile da ih besplatno preveze do Voždovca. Novinari, nakostrešeni protiv svega što im se čini planskim preseljavanjem birača u prestonicu, napravili su dvostruku zasedu, jednu na glavnom autobuskom kolodvoru Male Krsne, drugu na Voždovcu, gde su izletnici dovezeni. Gledali smo igrokaz koji dosad ni u zemlji čuda nije viđen: siromasi koji mišljahu da je pred njima laki i brzi keš suočili su se sa kamerama i pitanjima: kojim su dobrom zapucali u varoš prestonu, zašto su džumle tj. saborno odabrali Voždovac?… Improvizovali su koliko je ko i kako je ko umeo, jedni su poricali da su iz Male Krsne, drugi su tvrdili da po Voždovcu šetaju, jer ova opština ima zelenila više nego njihovo mesto boravka, treći se dosetiše da su pošli kod lekara… Slična ekskurzija upriličena je žiteljima Grocke, što svedoči o slobodarskom duhu vladara i stranke čiji je sada samo smerni član: dok im iz Evropske unije stižu ukori i pretnje zbog spektakularne krađe i višestruke obmane na decembarskoj izbornoj svečanosti, počinioci srljaju javno u nova prestuplenia: privremeno odustajemo od konvoja dodikovaca, nećemo ponoviti grešku sa Halom sportova, nego ćemo lažne birače blagovremeno dovoziti u manjim grupama, i u vozilima koja ne privlače pažnju, a kojima se budući lažni i privremeni Beograđani nikad nisu vozili, pa će im i to ostati kao prijatan spomen na vladara i na njegove vazale…

Vazali oponašaju vladara i unapređuju umetnost groteske: paragradonačelnik Šapić drsko odbija da odgovori na pitanje novinara koji mu nisu po volji, za njim se povede, sa njim se solidariše takozvana Anuška, koja je već prosula ulje ispred Skupštine: kad je vlasnik svega drzak i neuljudan, to nije groteskno, jer je u razmeri sa svemoći koju smo mu prepustili, ali je vlasnik uzor svetli velepotčinjenima, koji za svaki svoj bezobrazluk prema javnosti očekuju pohvalu ili nagradu sa najvišeg mesta, ta pokazali su da razumeju pravila igre, igre koja svakim danom dobija na grubosti; tako se za dosadašnjim gradonačelnikom Beograda i za odlazećom premijerkom otmeno zaputila i gradonačelnica Smedereva: novinarku omražene televizije nije udostojila nijedne reči, nijednog osmeha, nijednog gesta! Nije li krajnje uvredljivo kad državna činovnica ne primećuje ljudsko biće koje ju pita nešto što je iz njenog gradonačelničkog sektora? Potonja je gluva na ponovljena pitanja, zagorsko-dolovački prti prema kućici, to jest prema tajanstvenoj odaji sa tapaciranim kožnim vratima (a sav taj tapacirung platio ja i meni slični, i Žaklina, koja je pred tim svečanim dverima odlučila da odustane od svoje novinarske nakane i dužnosti).

Predsednik Republike i ne glumi ono što bi morao da bude, da izražava državno jedinstvo Republike Srbije, ne, šef države otvoreno drži stranu partiji koju je stvorio i kojoj je svojski (blago rečeno) pomogao da na izborima prigrabi glasove sviju koji su prepuni ljubavi prema vladaru, dobro, neki su glasali za SNS iz straha od gubitka posla, ili iz nade, mutne i nestalne, da će biti nagrađeni, bilo na licu mesta, bilo dugoročnije… Na partijskom sastanku ponovo je ponudio svoje cenj. generalije za sve izborne liste, korisnicima je podrugljivo rekao “kad vam ne bih dao svoje ime, ko bi za vas glasao, hajde recite!”, što je izazvalo salve aplauza, stotine ushićenih osmeha: nišči duhom ne samo što znaju svoje mesto, nego su zadovoljni njime, radosno blagodare pastiru koji ih, nedostojne i nesposobne, ipak čuva, i vodi ih na ispašu o kakvoj drugi biljojedi mogu samo da sanjaju.

Videvši kako su se članovi partije divno proveli, žitelji Pambukovice su poželeli da ugoste više biće, a čiji telefon ipak nisu imali, pa su se dokopali Glišićevog broja, i zivkali ga toliko da je jednog trenutka velikodostojnik morao da utiša zvono, pomišljao je čak i da otkaže taj broj, ali time bi svog i našeg vlasnika odsekao od Pambukovčana koji žuđahu za predsedničkim prisustviem u selu; preko stotinu poziva je čiča Gliša primio – kad će predsednik doći, pa kad će… I, najviši gost se ukazao, velikan među običnom seljačijom, kakav dirljiv kontrast, kakav ganutljiv sudar suprotnosti, svakoga od njih ponaosob voli više nego sve evroparlamentarce – varirao je gost misao koja mu je prošla kroz glavu dok se vozijaše džadom koju je sam sazdao… Bilo je nečeg biblijskog u tom kolopletu sakralnog (pantokratorskog) i običnog, odveć ovozemaljskog, zemljoradničkog… Predsednik pretpostavljam voli i gradonačelnicu Smedereva, koja mu je uputila svojevrstan omaž prezirući prezrenja dostojnu i preziru veleizlaganu Žaklinu, ali ako car pohvali ili zagrli vlastelinku, to nije isto kao kad grli i ljubi svakog sebra koji mu se na rukohvat primakne u Pambukovici, selu koje u ovom propagandnom filmu igra ulogu zabiti za koju neki uobraženi vladar ne bi ni znao, na pamet mu ne bi palo da njenim stanovnicima dođe na noge, a naš vladar je to dragovoljno i radosno učinio!

Šta smo još imali? Šef i Potčinjena držali su nam besplatan tečaj logike: da li bi neko ko radi tako mnogo i toliko dušekorisno, kao što radi naš vlasnik, imao uopšte vremena da se ma i nakratko razonodi družeći se sa kriminalcima, ili pomažući im štaviše u njihovoj da kažemo struci?! Naravno da ne!!! Kriminal traži celog čoveka! Organizovani kriminal iziskuje još i više. Uostalom, svi prestupnici, od najsitnijeg džeparoša do plaćenih ubica, svi imaju viber, a vladar nema. Što će reći da je nedostupan i nevidljiv, i tehnički nedorastao za ma i najovlašniju uključenost u tu sferu koja nije baš za podičiti se. Desna ruka predsednikova takođe nam je dala lekciju, takoreći vakelu iz logike: “U svetu, kad se kaže da je neko nešto ukrao – to je njegovo! Zar ne! Ako kažete da smo pokrali izbore – gde nam je onda većina!?” Tako nekako, samo slikovitije. Ispalo je da ih smatramo nesposobnima čak i za podvalu, za krađu i za nameštaljke. Gotovo se uvredila što ne cenimo i ne umemo da izmerimo njihovu moć (svemoć) i njihovu sposobnost da krše norme, kako pozitivnog prava tako i etike.

Dok sam slušao jedinstveni glas, dikciju i dramske akcente Anuškine, postideo sam se: kako sam ma i na trenutak pomislio da su prethodni izbori štelovani, i mesecima unapred, i na lice samog praznika tj. izborne svečanosti!? Pa da! Ako se kaže da je neko nešto ukrao, to je nje-go-vo, to ne može niko da mu ospori, niko da mu oduzme, niko da mu okrnji, niko da mu naplati… S druge strane, ako optuženi za lopovluk nema plen koji nadmašuje velike pljačke čovečanstva, ili ako ima plena, ali ne onoliko koliko bi oklevetani voleo, kao što vladajuća klasa nema većinu (koja bi bila svrha i cilj izborne prevarancije) – onda je upravo to, to neimanje većine, nepobitni dokaz i slika nevinosti…

Ali, kako prolaze dani, kako bledi sećanje na premijerkinu razmetljivu mimiku i na njenu glumačku veštinu, prolazi mi kroz glavu bogohulna misao: a šta ako ste krali, ako ste podmićivali, pretili i dovozili birače iz inostranstva, a sve to nije bilo dovoljno da se nadmaši volja građana kojima niko nije ni platio, ni pretio, i koji odista žive u Beogradu!?

Grešna mi duša, ali, opet, bolje i da ja ogrešim dušu, nego da su pastir i pastirica pogazili koju od deset zapovesti Gospodnjih: ne kradi izbore, ne potkupljuj glasače, ne stvaraj lažne glasače, ne ponavljaj prestup pre nego što te je stigla kazna za prethodni, i, naposletku, a to je osma zapovest, ne svedoči lažno na bližnjega svojega i, nadasve, ne budi ohol premda sestri u Hristu koja te nešto pita, jer te pita po volji Svevišnjeg, da bi celo pleme izabrano znalo šta mu se sprema.