Lađa francuska
Otkako sam ja proredio sa izveštajima, predsednik baš učestao sa svojim biserima. Ide u neko selo na Sajam šljive i misli da mora nadmašiti Oskara Daviča, čim ugledam brdo pomislim kako mora da je svo u šljivicima, volim svuda da idem, ali kad se kod vas zaputim, srce mi je puno neke slasti, ono što je Rusija među državama, to je ovo vaše selo među drugim, ravnopravnim i jednakom dragim mi srpskim nastambama. Ovom izjavom izjednačio je premijerov retorički rekord za tu nedelju. Vučić reče da je Srbija „Titanik“ koji tek što je uradio u santu i ova u njega tj, u brod, dočim se ja mislim: a ko je santa, santa ste pokojni Milošević, prisutni Nikolić i rani ti, ali dok se velmože posve u feudalnom stilu nadgoranjavaju, samo ne više mačevima nego metaforama, metonimijama i paronomazijama, predsednikovu savetnicu gospoju Pak ubacili u reformisani Bračni sud, na televiziji savetnicu pitaju kakav je brak predsednika Nikolića. Videla je brakova i brakova, ali tako srećan brak njene savetničke oči još ne videše. A vi ste isto udati, naravno, veli pitana, iako živovanje u braku za neke ljude jeste naravno, doklen je za druge nadnaravno.
Još me nešto očarava kod naše gospode hrišćanske: ko god je bio javna ličnost, makar izvlačio loptice iz bubnja lutrije (koju bih ja ukinuo), on je došljaka impresionirao, i kad došljak uzleti iznad mojih najturobnijih očekivanja, kao on postane jedan od srpskih vladara, onda on poziva zvezdu da bude u njegovom blagoslovenom ozračju. Nikad ne slušam i ne zanima me kako su se neki bračni drugovi upoznali, ili ljubavnici, ali se upinjem da zamislim kako sekretarica predsednika Republike telefonira pukoj trudbenici tiska: „Samo momenat sačekajte, Predsednik vas treba…“, pozvanoj zadrhti i ruka i glas, ali već prve reči prvog čoveka Srbije umire je i ozare: „Znate da me je narod dobrano precenio uručivši mi ovo sveto, ali i preteško breme; ako mislim da vladam pravično i mudro, mora neko mudro i da me savetuje; sećam se kako ste u „Slagalici“ bodrili takmičare, kako ste bili blagi prema poraženima, ali i pravični, i kako ste se radovali kad usrećite dobitnika premije, iako verovatno niste imali pravo da i lično vi okušate sreću…“
Predsednikov da li bivši, u svakom slučaju muški savetnik Oliver roni suze što na vojnoj paradi neće prodefilovati makar jedna četnička trojka, ali dok Dikens na jednom mestu veli „Plači, plači Olivere“, ja našem tvistiranom Oliveru velim da je njegov vapaj, ah, još kako uslišen jer će na svečanoj bini, tik uz Vladimira Vladimiroviča, stajati četnički vojvoda. Ne znam potanko nomenklaturu ovog izuzetno antifašističkog pokreta, ali držim da od tog čina nema u ravnogorstvu višeg! Najviši stadijum u razvoju četništva je u međuvremenu imao još jedan pesnički izliv, susreo se službeno sa Francuzima koji su u negovom vazda otvorenom vojvodskom srcu bez ispaljenog đuleta zauzeli mesto onog sela koje je imalo petnaest minuta slave sa svojim šljivicima, kazanima, tabarkama, kominom i mamurlukom: „Francuska lađa sa ukrcanim srpskim borcima i teretom pošteno ocarinjenim ili oslobođenim carine stići će i u najdalju luku najdaljeg mora po najvećem cunamiju ili drugoj kataklizmi!“ Tako nekako, ako sam osiromašio predsednikov poklič, izvinjavam se već sada.
U Njujorku je rekao da očekujemo najezdu turista kojima nikad dosta istorije, a Srbija je zemlja prebogata istorijom, naša istorija sa pet zvezdica pristupačna je i srednjestojećim strancima, a preostaće im pokoji evro ili dolar i za vanistorijsku potrošnju, dobro, ovo ja razvijam predsednikovu misao, ali naredna, zbog koje se službeni simultani predovilac momentano zagrcnuo od smeha, glasi da smo se mi Srbi nastanili na najlepšem mestu na svetu, te smo otud najlepši i najpametniji na svetu, prelepo stanovništvo bavi se naravno jedino istorijom: u Srbiji si ili istoričar ili istorijska ličnost.
Premijer Vučić nije doduše doktorirao na mojoj ideji da se Vladin avion proda (imam dokaze crno na belo da sam autor ove domaćinske akcije!), ali još dok sam to pisao mišljah gorko: nema ništa od tog posla, a ako jednog lepog dana i ode taj aeroplan na dražbu ili u otpad, misliš da će ti neko reći hvala! Ali, neka, neka se moja intelektualna svojina prisvaja, smisliću ja nove mere za unapređenje ove sve u svemu dosadne zajednice.
Evropskim nadzornicima naše uslovne budućnosti premijer obećava da ćemo ne samo raditi nego ćemo raditi naporno. Dakle, ako nešto i bude moglo da se uradi bez krajnjeg napora, mi ćemo se natčovečanski naprezati – što umorniji budemo to ćemo vatrenije želeti da okusimo krajnju iznurenost.
Da, još jedna vlastelinka iz predsednikove partije (ups! pleonazam!). Guvernerka. Uznemirena je i umereno poharana u crnogorskom hotelu; provalnik je prenebregao zlato žeženo, novac i nakit, okomio se na lekove bez kojih nama srdačnim bolesnicima nema života: „Hteo je da izgleda kao da sam umrla najprirodnijom i najobičnijom smrću“ – izjavila je umalo ne rekoh guvernanta, guvernerka: po moemu, preučila je čitajući Agatu Kristi, ali mi je s druge strane i drago, jer iz ovoga vidim da su u Magistratu imali i biblioteku.
