Lavovski deo

Dobitnik venecijanskog Zlatnog lava za miroljubivu koegzistenciju nije se ljudski ni poradovao zasluženom priznanju, koje nije dodeljeno nijednom srpskom vladaru (kao što niko, od Nemanjića do cara Borisa, nije doveo „Ikeu“ na našu nedelj. teritoriju), a već se nižu novi podvizi srećnog dobitnika. U Holivudu i Berlinu postiđeni su što predsedniku Srbije nisu oni prvi dodelili Oskara za mir i Srebrnog medveda za blagost, ali vladavina mirotvorčeva i dobrotvorčeva tek je počela, evo upravo ovih dana sprečen je mučki pokušaj, združeni takoreći poduhvat Đilasa i Šolaka da putem medijskog monopola sruše demokratski izabranu bratiju: koliko sam razabrao, Telekom je carski preplatio „Kopernikus“, pa je prodavac, da ne bi ga ko god reketirao, kad se zna da mu je leglo sto devedeset miliona evra, kupio dve televizije i ostalo mu deset miliona da se troškari. 

Predsednik Republike mogao je da izvrda razgovor o tome, mogao je reći da ne prati lokalne kupoprodaje, ali ne, lično je objasnio da se padu dveju televizija u šake osobe priblizhennoi k imperatoru svi moramo radovati, jer da nije bilo toga, ova dva medija dokopali bi se zloglasni Đilas i možda još podmukliji Šolak; za potonjega da sam juče umro ne bih ni znao, a taj demokratiji uveliko radi o glavi;  pomenuti dvojac imao bi monopol da se domogao te dve televizije, što dobitnik Zlaćanog lava ne hotijaše dopustiti: ako monopol ne može da se spreči, nije li bolje da ga imam ja, odnosno država koja se dragovoljno i radosno poistovetila sa mnom? 

Nezahvalni francuski proletarijat, poštena inteligencija i tamošnja mladež su iz sitnosopstveničkih interesa pokvarili velelepni doček koji je predsednik Vučić obećao francuskom kolegi Makronu. Živeli smo za tu posetu, gde je trebalo da dođe do izražaja i naša gostoljubivost, i naša gospodstvenost koja za šamar dobijen na proslavi u gradu svetlosti ne samo što neće da se sveti, nego hoće da vladara ugosti kao što će, kad samo bude kucnuo čas, nezapamćenom srdačnošću, đakonijama i znamenitostima obasuti i predsednika Amerike koji će nam u posetu doći svakako pre nego Sveti otac. Žuti prsluci, daleko vam žuta kuća, šta učiniste taman kad smo i mi penzioneri pravili raspored gde će koje udruženje da čeka gosta, i kad smo kupili trobojke, i domaće i francuske, da mašemo svečanoj koloni vozila sa svečano zatamnjenim staklima! Možda će doći dan kad će naš vladar otkazati posetu negde gde ga željno čeka i staro i mlado, jer će se u njegovoj zemlji i staro i mlado dići protiv zuluma kome se kraj ne da videti, ali neće to biti pre nego što Srbadija proslavi Dan rada i Đurđevdan, pa još nismo potrošili ni tri hiljade koje nam je dobitnik Zlatnog lava dao iz čiste svoje dobrote, čak ne znam ni odakle mu tolike pare – da ih nije prethodno uzeo od nas? 

&

Ali darežljivost prema društvenim parazitima – jer šta smo drugo, ako više ne radimo, premda rano ustajemo – nije predsedniku dovoljna, kao i svaki vizionar želi da svome rodu da nešto što će buduće naraštaje trajno vezivati za njegovo zlatnim lavom ovenčano ime: izgradiće Nacionalni stadion: nema nacije bez nacionalnog stadiona! Za ovu mudrost ne moraš ni biti najbolji student prava.

Predsednica Skupštine jedina odlučuje o slikama u Domu Narodne Skupštine, najviše voli slike koje su Petog oktobra, crkao dabogda, ah, što se nije mrtav rodio taj datum, bile ukradene sa zidova koje je već lizao izdajnički plamen, pa su vraćene zahvaljujući savesnim rodoljupcima i skupštinskim detektivima. Kad je narodni poslanik, ne znam mu u ovaj mah đeneralije, u salu uneo platno zvano „Plava grobnica“, koje izgleda da nije ni bilo ukradeno, domaćica je ispedirala i njega i sliku, obezbeđenje je oklevalo da postupi kako mu je sa govornice zapoveđeno, pa je lično otišla do neposlušnog narodnog deputata i isterala i njega i umetničko delo: ne može iznutra da konkuriše izložbi koju je Maja ponosito uredila u Holu Narodne Skupštine, kao što ni Đilas i Šolak ne smeju da konkurišu Pinku, RTS-u i Marićevom „Hepiki“. 

&

Na redu je rubrika „gde su, šta rade?“ 

1. Ministarka saobraćaja provela je sedam dana i sedam decembarskih noći u klisuri, da bi bila što bliže podređenima koji danonoćno prave i opravljaju Koridor 10, o čemu je „Exkluziv“ snimio potresan dokumentarac (pročitati u „Peščaniku“: „Život u klisuri“, read now!); govoreći iskreno i otvoreno o svom svetlom liku i o svome neprocenjivom doprinosu, gospođa ministarka pokazala se dostojnom Velikog učitelja: prvi dan je, veli hodala, po blatu, ali to nije, kaže, strašno, strašno je kad nekome sve teško pada, kad neko neće da izađe na teren… 

Ovom govorancom mi je pred oči prizvala mrska lica prethodne vlastele, sa uvek čistim i suvim đonovima, debelim kao i njihov obraz što je bio, predlažem duždu mletačkom i žiriju u Veneciji da Mihajlović Zorani dodeli Zlatnog lava za izgaranje i za život odvojen od porodice, te da je nagradi jednom kolekcijom italijanskih cipela. 

2. Kad se prihvatila neočekivane i nezaslužene počasti, da bude predsednica Vlade, građanka Brnabić ni sama nije mogla znati koliko će brzo i nezadrživo napredovati, koliko će premašiti očekivanja i samog demijurga; pamtim još kako se zlopati da poveže podmet i prirok, danas iz glave govori o tome da se ni ratovanja ne možemo tek tako odreći, ako ne bude onako kako mi kažemo, a reči su naše vavek pravedne: „Sud moj je pravedan, jer ne tražim svoje volje, nego volju onog koji me je poslao!“. Mislio sam, grešna mi duša, da će do svoje penzije bajati o digitalizaciji, kad ti premijerka zablista braneći Maju Gojković od neučtivog glumca, njenom uzoru g. Vučiću mora da je bilo puno srce kad je pročitao ovaj bezmalo dirljivi, đački plagijat: „Jedini odgovor na to kad nas nazovu fuksama, pozivaju na silovanje i vešanje, jedini odgovor na besomučna i neumorna vređanja i pretnje je da radimo više, otvorimo još radnih mesta, formiramo Fond za nauku, otvorimo neki muzej i renoviramo pozorište. Samo hrabro i uporno napred!“ Kakva bujica, kakva rečitost! Fond za nauku smo već stvorili, ili je izgradnja u toku, kao i Koridorova?! Ili ćemo svaki put kad bude priprećeno nekoj vlastelinki osvnovati novi Fond? Pa će Aleja Fondova svedočiti o svemu što je vladajuća klasa imala da otrpi i proguta?

Zar u izrazu „otvorimo neki muzej“ nema nečeg bagatelišućeg, zar ne odaje da premijerka na to gleda kao i na nedavno poklonjene tri hiljade dinara – kosku za supu koju je predsednik bacio sirotinji?! Daj da damo narodu ono što njemu tobože treba, a što nas srdačno ne interesuje! 

Premijerka je zaista na usluzi narodu i u satima koji joj pripadaju za uživanciju i ličnu kulturu, tako je nakon pozorišne predstave jednostavno prišla autorki dramskog teksta, predstavila joj se, iako je potonja znala o kome je reč, i pitala je bi li se pridružila Kreativnoj sekciji Vlade, što je pozvana smesta usmeno i prihvatila, ja koliko sam puta bio u pozorištu, nikad nisam ni video autora, a kamoli da se sa njim upoznam i da ga pitam bi li svirao sa mnom, ili bi se okušao u zajedničkom pisanju, poput Iljfa i Petrova, Kecmana i Stojiljka, da li bi dramski pisac makar navratio tamo gde ja sviram, jer bi mi sam dolazak osobe slavne i kreativne bio velika radost, podstrek i reklama.