Lepopis 2015.

Lepo smo počeli leto Gospodnje (2015). Pojeli smo nekoliko tona torti sa deponije, a niko se nije potužio ni na kakvu stomačnu tegobu, što će reći da smo očvrsnuli, da možemo jesti stvari i iz pokvarenih frižidera, kao god i namirnice kojima je prošao rok trajanja, očito odveć savesno određen. 

 Život piše romane, ali piše i kraće stvari: Toma Nikolić se studentima bogoslovije obratio najpre svojim rečima, pa je nakratko pozajmio svoj glas Svetome Savi i citirao ga da bi, nadahnut sobom i Rastkom, nastavio vlastitu besedu, ali jezikom takvim da se ne da razabrati šta je iz Sv. pisma, šta iz Vikipedije, šta iz vlastite glave, a šta pak iz beležaka koje mu je pretpostavljam savetnica Pak pripremila.

„Čvrsto uveren da vašim profesorima nemam šta da kažem o Svetom Savi, što oni već ne znaju, poštovani studenti obraćam se vama koji primate znanje kao što je srpski narod primao reči Svetoga Save zasnovane na veri i istini. Citirajte ih sebi i drugima“. Red Tome, pa red Sv. Save: „Priklonite bogoljubivo srca svoja da čujete reči svetih istina, da ih stavite u srca svoja, u savest duša svojih, pred oči uma svoga, te da ih razumete“.

&

Predsednik se posvetio svojoj omiljenoj razonodi, podeli odlikovanja, ni manje ni više nego osamdeset osam! Podsvesno želi da bude Tito? I Tito je u prvo vreme bio biran, dok se nismo setili da ga zakonski izuzmemo iz te dosadne igrarije sa ionako poznatim ishodom. 

Među prvonagrađenima našao se general Diković, koga Fond za humanitarno pravo okrivljuje za zločin na Kosovu. E, pošto se stanovništvo nije diglo na noge, pošto Beograd nije bio preplavljen transparentima „Svi smo mi Diković“, predsednik je kao osoba koja nas sve predstavlja i objedinjuje u svom telu – izlaganom, avaj, onome postu do smrti – preuzeo na sebe ovaj bratoljubivi teret. „Evo ti, Dikoviću, diko naša, da te čuva od uroka i od još neiskorenjenih dosadnih kandićevaca, u zdravlju da ga nosiš, i boljim da ti ga zamenim u jednom od naših budućih mandata!“

Naša dva rukovodioca su i prethodne dve sedmice požrtvovano igrali svak svoju ulogu, predsednik Republike tetošio je naše najbolje sinove predvođene njemu posebno dragim generalom Dikovićem, podelio je još još jednu veš-korpu odlikovanja, a strogi otac tj. predsednik vlade, u koga kao da je ušao besmrtni duh Vladimira Iljiča, nas ili podstrekava na rad, rad, i samo rad, ili nas prekoreva što nismo u samopregoru prevazišli sebe, kao što on čini svakog bogovetnog dana i ne prestaje dok u Nemanjinoj ne čuje prvi jutarnji tramvaj. Moji unatoč mome gunđaluku kupuju neonacistički dnevnik i ja u kujni, na naslovnoj strani, ugledah svete reči ove: „Državni doček za Blagodatni oganj“! Šta je bilo: „Čudo Jerusalima, Svete zemlje, silazak Blagodatnog ognja na Veliku subotu u Crkvi Groba Gospodnjeg, prvi put će biti praćeno zvanično crkveno-državnom delegacijom, stići u Srbiju.“ Rečenicu sa naslovnice objavljujem u punoj i osveštanoj njezinoj nepismenosti.

Oganj će iz Tel Aviva avionom biti dopremljen na aerodrom „Nikola Tesla“, šteta što nebeska plamena energija ne može da do nas dopre bežičnim putem, ali Oganj je već ogrejao našu zemlju i srca naša još pre deset godina, a da njegov transport nije izazvao nikakvu vatrogasnu intervenciju, niti nelagodu putnicima i osoblju aviona, pa će se stvar jednostavno ponoviti. Zapaljive supstance u zrakoplovu nisu ono što posada i putnice najvećma ljube, ali Oganj je bio u posebnoj kapsuli, tako da niti se ugasio, niti se u avionu specijalno razbuktao, stigao je bio u Beograd, ali će sad imati pratnju još svečaniju nego pre deset leta: doneće ga, u četiri ruke, kao Kecmanović i Stojiljković kad pišu o Ivi Andriću, vladika slavonski Jovan i dr Dušan Jovanović, pomoćnik direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju.

Oganj nam združeno donose velikodostojnici koji nas podsećaju na srpske zemlje, slavonsku, obradivu, i kosovsku, koja je takođe obradiva, ali je pri tom i sveta. Državi je ovaj dvojovanjski bratskoplameni koloplet nedovoljan, pa će Ognju ispred Svetosavskog hrama uru pre ponoći počast ukazati i raport podneti garda Vojske Srbije.

Nauka je ustanovila da dvoje od troje anketiranih građana Srbije gorko žali, pati i tuguje što je takozvana vojna obaveza ukinuta, za JNA žali i staro i mlado, i muško i žensko, ministar odbrane bi rado izišao u susret većini, i njemu bi srce bilo puno da imamo moćnu armadu, ali za naš vojni preporod koji bi oraspoložio stanovništvo trenutno nema para.

Moji predlozi bivaju prihvaćeni, ali sa zakašnjenjem od nekoliko godina, i bojim se da neko od naših rukovodilaca ne nagraiše pre nego što moj zamysel o prodaji dvaju vladinih aviona bude sproveden u delo.

Ne radi državni vrh ništa toliko navrat-nanos da bi mu bio potreban njegov lični vazduhoplov, nije vlada gorska služba spasavanja, nego je deo činovničke nomenklature koja o svemu mozga unapred i koja nema potrebe da upada u cajtnot. Vladi avion ne pripada ne samo zbog toga što smo mi, krivicom, gle, baš sviju vlada, ovoliko osiromašili i takoreći propali, ne, čak i da smo razvijeni, bogati i svi zbrinuti, ja bih bio protiv da Vlada ima dva lično svoja aviona.

Juče su predsednik Republike i njegova svita gledali džumle smrti u oči. Plava grobnica II izbegnuta je, kako čitam, najvećma zahvaljujući prisebnosti i veštini pilota. Sve je lepo što se lepo svrši, ali je štampa savesno nabrojala koga smo sve od državnih velikodostojnika mogli da izgubimo u tim ekskluzivnim zrakoplovima. Zar zato malo-malo pa idem na izbore – da strepim kad god neko za moje dobro krene na put Vladinim avionom!?

Da, valjda zbog radova u Memorijalnom centru „Bajčetina“, zbog završavanja privatne crkve, i zbog kuća koja su njegova deca sazidala na Savi, predsednik Nikolić se o našoj armiji izrazio kao kakav Crnotravac: „Vojska je temelj, stub i krov naše države!“ – a kamo prag, ognjište!? 

Naš bivši faraon (B. T.) obreo se u upravnom odboru Aleksandrijske biblioteke. Kako se istorijske znamenitosti privlače uvećavajući slavu jedna drugoj, bivša kolonijalna sila ovenčala je bivšu voditeljku talk show-a Legijom časti, mojoj neznatnosti je čast, legija časti to što mojim stopama idu premijer i Rasim Ljajić: sanjaju obojica o parlamentu u kojem bi bilo svega sto pedeset duša, i već se naslađuju uštedama koje su pred nama, ali ima crno na belo da sam otac buduće redukcije najvišeg zakonodavnog tela lično ja, primerke „Vremena“ gde takoreći naučno obrazlažem kako potrebu ukidanja službenih vozila, tako dijalektičku te etičku neminovnost da se parlament upodobi našoj malenoj i neimućnoj državi Boris Tadić je možda već poneo da ih preda, da ih zavešta odeljenju za periodiku u Aleksandrijskoj biblioteci.

Na redu je rubrika „Verovali ili ne“: ruine koje nam je u Kneza Miloša pre petnaest godina ostavio NATO naši će do juna da sravne sa rodnom grudom. Već sam mislio da će to tako stajati doveka, kao neki presečeni koloseum ili kao grčka statua koja nema ruku.

Još nismo ljudski ni završili Beograd na vodi, gradonačelnik potpisa ferman o Beogradu na žici. Ovo ima da napravimo bez šeika. Naši ljudi koji grade žičare za skijaše napraviće i mrežu nad Beogradom, što će dovesti do turističkog buma, ali i do efikasnijeg prevoza proletarijata koji sa Košutnjaka ide na Novi Beograd ili na Adu Ciganliju: Milošević nam je dao metro, Vučić daruje grad na vodi, malu takoreći Veneciju, a Mali nas diže tamo gde nam je kao nebeskom narodu i mesto.

Predsedniku Nikoliću ispunio se životni san. Ne, ne mislim na beatifikaciju Draže Mihajlovića, nego je posetio Kubu, čijeg je bivšeg predsednika odlikovao ne znam kojim našim odlikovanjem. Uglavnom Fidela Kastra zove Komandantom, kao da je i sam bio svojevremeno rame uz rame sa Če Gevarom, a ne sa Šešeljom! „Ispunio mi se san“, klikće naš predstavnik u Havani, „video sam Komandanta!“ – „Ne, nego se meni ispunio san da me odlikuje osoba koja u četničkoj nomenklaturi nosi titulu vojvode! Neću skidati ovaj orden ni dok spavam“ – izjavio je Fidel Kastro koji ima i pidžamu u vidu vojne uniforme.

Predsedniku Nikoliću ispunio se još jedan san, da ne ode u Srebrenicu. Pa što nisi makar, kao kod pape, pošao Vladinim avionom? Ista neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar pokvarila bi opet magični vazduhoplov, vazduplohov: nakon ponovljenog dramoleta srpski državni vrh kome se nije dalo da u okviru sv. mogućnosti ožali streljane Srebreničane bio bi ubrzo u Beogradu.

Najuspešnija naša kompanija i stub naše privrede jeste „Službeni glasnik“. Nekadašnja državna i takoreći neprofitna organizacija je pod upravleniem Jelene Trivan procvetala i za pet meseci profit povećala 1.500%. Evo šta je rukovodilja, opijena onim što su joj iz knjigovodstva predočili, kazala o sebi, ali i o svome dobrotvoru: „Imam pravo da se menjam, da grešim i da se razvijam.“ Da je Vučić po uzoru na Mao Cedunga izdao knjižicu sa svojim mislima, bio bih uveren da je direktorka „Službenog glasnika“ naučila naizust ovu mantru, ali evo šta je zasigurno kazala iz glave i iz srca: „Vučić ima otvorenost koju od njega mnogi nisu očekivali, da ljudima koji nisu iz njegove stranke, koji su nepolitičke ličnosti, što sam sada ja, da šansu.“

Naša predstavnica na nadmetanju za lice godine (tako se međunarodno takmičenje zove, mada žiri ocenjuje lepotu vascelog organizma) trijumfovala je u konkurenciji pedeset zemalja, od kojih su mnoge privredno razvijenije nego naša, i imaju više mladeži; da sam na njenom mestu, nacionalnu penziju bih do zadnjeg od pedeset hiljada dinara ulagao iznova u kozmetiku, u velnes, fitnes, vitamine, te bi Srbija još dugo vladala svetskim carstvom lepote.

Srbija ruši mit (koji je samo jedna glupa navika čovečanstva, jedna statistička banalnost) da su penzioneri ljudi na pragu starosti, ili štaviše stari, kod nas penzije dobijaju svi koje državni velikodostojnici vide kao reklamu srećne i uspešne Srbije, pa bili to poslenici estrade, sporta, nauke ili mode.

Srbija je starosnoj granici rekla ne, kao što je i ravnopravnosti građana zajamčenoj Ustavom rekla ne: penziju daj ljudima dok su mladi, a ne kad se pogure, kad prokašlju i postanu nagluvi. Orlići su čisti i nevini kao deca, oni i jesu deca, i ne snebivaju se da zatraže ono što im shodno društvenom dogovoru pripada! Ko zna ko će od orlića zaigrati u Premijer ligi, Primeri i sl. I našto zavisiti od tuđina, zašto otići dragovoljno u belo roblje, ako ti se u domaji već sada smeši sigurica u vidu naci penzije?!

Pisanje pisama osladilo se g. Nikoliću, pa je jedno sročio i poslao engleskoj kruni, Njenom Veličanstvu Kraljici Elizabeti: „Draga i poštovana koleginice, ono što ste Vi na Ostrvu, to smo Dragica, deca i ja u našem umereno-kontinentalnom pojasu…“ Kraljici mu nije ni odgovorila: lepo ju je kraljica majka vaspitala!

Premijer Vučić ostavio je još jači umetnički dojam: na srebreničkom groblju bio je zasut upaljačima, kamenicama i pogrdama; kad je obezbeđenje poturilo širmu da ga zaštiti, on je taj sve u svemu meteorološki štit ljutito odbio, gađajte me i pozleđujte, ono što me ne ubije i što ne nagrdi moje lice učiniće me još jačim! Istina živa!

Kad god odem iz zemlje, obavezno se dogodi nešto što me u tuđini neprijatno iznenadi, zabrine, postidi ili potrese – tako nam se u okviru svakodnevnih ispovesti ponovo obratio premijer Vučić. Kad god i ja odem iz zemlje, obavezno se nešto desi, ali su ovog puta građani prekardašili: zaposleni u PTT-u nisu prepoznali ministra! Tražili od njega ličnu kartu kao od bilo kakve šuše!

Omalovaženi se u neprilici samopredstavio i izručio čuđenju toliko neznanje, te su drznici po kazni brzopotezno prekomandovani u Mladenovac, za šta mogu zahvaliti g. Krkobabiću koji ne veruje da u Srbiji ima ikoga kome se u pamćenje nije urezao g. Vujović! Pa i tebe jedva prepoznajem, čoveče, iako ličiš na Vitorija Gasmana, a kamoli aparatčika bez osobenih znakova!

Papa očekuje od svakog paroha da zbrine makar jednu izbegličku porodicu. Crkva koja žmuri pred teškom nevoljom, pred nesrećom tolikih ljudi – zar ne bi bila poruga veri? I predsednik Nikolić se bez sumnje lomi bi li svoju crkvu ustupio izbeglicama, našlo bi se i među njima dvadesetoro neznabožaca ili konvertita, ali kako da se osevapi kad zadužbina još nije gotova, još nisu završeni svi bakrorezi, duborezi, ikonopisi, mozaici i vitraži, tek je raspisan tender za idejno arhitektonsko, građevinsko i nadasve umetničko rešenje kripte koja biće jednog lepog dana istorijska znamenitost.

Da. Kao što može da zapusti čitanje, može čovek i da se neobuzdano raščita, da mu nije dosta gradiva, pa guta Tarabiće, Alfreda Brema, „Službeni glasnik“, Sveto pismo, naučne časopise iz paleontologije, ginekologije, evo kako je predsednik Republike Srbije razgalio kinesku delegaciju:

„Dobro nam došli, dobri ljudi dobre rase, imate džetleg i čini vam se da ste daleko od kuće, a baš ste ovde svoji na svome, dobro mi došli, o, žuti ljudi! Vladaćete Pomoravljem na dobrobit i sviju nas koji smo se ovde rodili, i radije bih kad mi isteknu dva mandata vladarsko žezlo predao u vaše žute ruke, nego da dužnost predam narednom predsedniku Republike!“

&

Dođe vakat da se svečano otvori simpozijum ginekologa, tu je predsednik kao riba u vodi, ginekologija je nauka o ženi, toj večitoj tajni, kako za njenog ljubavnika, tako i za njenog izabranog ginekologa: “Ginekologija je znanje o ženi, ako iko sme da se usudi da kaže da ga poseduje. Ginekologija se bavi ženom kojoj bi trebalo omogućiti da bude zdrava da bi mogla da odrasta, stvara i da rađa”.

Zar nije lepo imati predsednika čije misli njegova partija ne mora da štampa, kao što je morala Komunistička partija Kine, nego samo na internetu ukucaš „Toma i ginekologija“, „Toma i dinosaurusi“, „Toma i prvi kineski car u Srbiji“, i odmah si u srcu ovog  jedinstvenog sveznanja.

Ne vidim nikakav zakonski način da stanem na put Aleksandru Vučiću, neizlečenom navijaču, koji iz siromaškog narodnog budžeta za sportiste odvađa li odvađa! I nadmašuje u tome Nemce za koje se emotivno vezao mnogo više nego za ustanovu u kojoj prima platu: radije bih napustio premijersko mesto, nego da pokvarim prijateljstvo sa Nemačkom! Ono što je za Tomislava Nikolića matuška Rossia, to je za Vučića Germanija, naši se izabrani predstavnici emotivno vezuju za druge države, jer je Srbija premala za njihovu ljubav, te si daju oduška, ljubeć i to javno, oruđa u rukama tuđinske vladajuće klase!

&

Prvi put nakon tridesetpetogodišnje pauze opet imamo predsednika vizionara: ako bi Srbija, daleko bilo, priznala Kosovo, u Srbiji bi buknuo građanski rat! Da sam dan pre toga umro, daleko i to bilo, ne bih ni znao da će udariti Srbin na Srbina, ni sad ne znam ko bi se tu protiv koga i zašto borio, kojim bismo se svijetlim oružjem obrušili jedni na druge? Kosovo može da prizna samo državni vrh, da li to znači da bismo mi koji nismo u vlasti i koji nismo potpisnici sramnog akta, uzeli puške u ruke i krenuli da ubijemo svaki svog poslanika, odbornika, predsednika opštine?!

Ministar Vulin daje sve od sebe da nas vrati na put bezobalnog srboljublja koje u njegovoj dojuče komunističkoj kosmogoniji otelotvorava Dragutin Dimitrijević Apis, zaverenik kakvim se i dan-danas ne može podičiti svaka država. Apisovi su pukovnički prsti bili upleteni u nekoliko atentata, Vulinov idol bio je najrazdraganiji kad bi kakav kraljevski par skončao u lokvi krvi. Ako taj hobi prenebregnemo, Srbiju je voleo više od svega – to je lično Vulinu otkrio jedan grčki anđeo koji mu se bio spustio na širit njegove crne vijetnamke.

Povijesničar Predragi Marković, koga je matični klub na nekoliko sezona dao na pozajmicu besmrtnom SPS-u, ističe se, to mu verovatno već i piše u partijskoj karakteristici; prosvetlio nas je tvrdnjom da Albanci nemaju nijedan jedini spomenik; to je narod, drugim rečima, koji može da ozida samo ono što mu treba za život u dolini plača (na otetoj srpskoj zemlji): trap za krompir, bunar i sl., doklen su im zadužbine zidane u srednjovekovnom stilu ili zadnja rupa na svirali, ili sanak pusti, nemaju ništa, a hoće u UNESCO!

Nigde u svetu i nikada u svojoj prebogatoj istoriji nije detektor laži doživeo počast kakva mu se odaje u Srbiji: lično premijer se na lični, vlastiti zahtev podvrgao ovoj spravi da bi razvejao glasine koje dušmani šire o njemu!

„Narod Srbije, ali i svetska javnost, kao i istorija, zaslužuju punu istinu o meni, dakle, imam listu pitanja na koja  bih bezuslovno da odgovorim; to bi što se mene tiče bio obavezni deo, ali ako psiholozi, neurolozi, električari i ostali koji rade na poligrafu i sami žele da dometnu neko pitanje, ja ću i na njega odgovoriti, iskreno i tačno, te ćete na kraju saslušavanja mene znati i u kakvom vam je stanju detekor laži.

Pade nam ministar zbog verbalnog delikta, crni mi, kako ćemo u Evropsku uniju? Gr. Gašić izlanuo se šta misli, šta mu je proletelo kroz glavu i kroz telo, nije pozivao na rušenje moralnog poretka, samo je – pun moći koju mu je dala partija i njegov dojučerašnji dobrotvor – dao oduška životnoj radosti koja prožima sve pripadnike olimpijskog plemena.

Ne bi li ministra Gašića trebalo prikopčati na poligraf, pa ako je njegovo izvinjenje i pokajanje na Tviteru iskreno – da ga vratimo na dužnost?