Leteći cirkus #Retrovizor

Da se predsednik Vučić kojim slučajem vratio u Srbiju i neposredno nakon dočeka koji mu je priredio domaćin u Parizu, da je nešto ovde, daleko bilo, iskrslo, pa da nisu sklopljeni epohalni ugovori o kupoprodaji svega i svačega, i sam taj događaj, taj presrdačni, presvečani i preluksuzni, dosad neviđeni doček koji je naš vladar doživeo u gradu svetlosti, i koji nam je lično, ushićen, prepričao, put bi se isplatio, a naš neispavani i iscrpljen danonoćnim višegodišnjim radom i nespavanjem vlasnik bio bi nagrađen za sve što je dao žiteljima Srbije, mada se čini da će i građani Francuske od ove presvečane preveličanstvene posete i te kako imati koristi u decenijama koje im se neosetno, kao neprijateljska izvidnica, primiču.

Domaćini su radi da nam na bratski poček i uz popust kakav se nikom drugom ne daje izgrade koliko nam drago nuklearnih elektrana, kojima rukovodiće neki budući Grčići, načuo sam da ćemo, u znak blagodarnosti, možda prihvatiti i nešto nuklearnog otpada, ali ako nas potonji ne ubije, samo će nas ojačati: ko će uostalom želeti napusti ovaj dunjaluk kad zna da ga čekaju leteći automobili predvođeni taksi-vazduplohovima!

Stanovništvo će se – koje ionako živi za EKSPO-a i jedva čeka da ta svetkovina počne – deliti ne više na bogate i siromašne, na naprednjake i nazadnjake, nego će jedni otići u leteće taksiste, drugi će se vozikati ovim izuzetno udobnim prevoznim sredstvom, jeftinijim od sadašnjeg javnog prevoza čija se suvozemna vozila malo-malo pa zapale, ako im ne otpadne točak. Taksi-eskadrile biće obučene da brane i srpsko nebo, ako se neko usudi da zadre u taj sveti prostor, biće to vazdušna civilna odbrana, ali ne oslanjamo se samo na to, naručili smo dvanaest francuskih borbenih aviona koji su, to mi nije bilo pravo da čujem, mnogo bolji od migova koje sad imamo, imaćemo najjaču avijaciju na vascelom zapadnom Balkanu, pa šta košta da košta, a neće nas cena zaboleti, jer nam ju brižna država neće nikad ni saopštiti: ako neće da kaže koliko košta spomenik ispred ubijene železničke stanice, zašto bi odavala vojnu tajnu, jer jeste ta tajna vojna, iako avione kapariše civilni šef države u svojstvu preistaknutog pojedinca, a ne pazari ih Đeneralštab ili neka slična ustanova.

Ali, kako god da prođemo nakon gozbe u Parizu, proći ćemo bolje nego sa zdanjima Generalštaba i sa Trampovim zetićem, što će reći da naš vladar, kao i u svemu drugom, napreduje kao trgovac, uostalom, to je kao kad u Njujorku kupuješ cipele: dok si zverao gde je odeljenje obuće već ti se nasmešilo jedanaest prodavačica, njih šest ti donose na noge nove i nove modele, vidiš da im je drago što si baš ti ušao u njihovu radnju, pa ti čik preskoči sve te raspakovane cipele, prekorači ih – kao Bruno Ganc onu prekrupu kojom je bio zarobljen u ćošku, da ne postane Nosferatu – i izađi na Broadway St. ne kupivši nijedan ubogi par!

Novopečena predsednica Skupštine i ne pretvara se da nepristrasno nadzire proceduru, nego otvoreno zastupa partiju koja je od njenog života stvorila rajsko naselje, ali zašto bi postupila drukčije? Kad bi ma i nakratko glumila tehničko lice pred kojim su poslanici tobože svi ravnopravni, izneverila bi Tvorca Svedržitelja, koji svakom svojom rečju, a čujemo milijarde reči na desetinama preuslužnih televizija, potvrđuje da mu je njegova partija, čije članstvo mnogo baš i ne ceni, ipak i uvek na prvom mestu.

Što se Oskara tiče, nisam pametan, ne znam šta da mislim: autentičnost snimljenog razgovora gde Oskar može sve da reši koliko znadem nije osporena, dakle, neko jeste Oskar, e, sad, ne bi mi bilo drago da demokratski izabrani predsednik bude capo di tutti capi, a, opet, bilo bi mi krivo da u Srbiji postoji neko ko bi predsedniku bio konkurent u njegovoj bespoštednoj borbi za apsolutnu moć u svim sferama života, uključujući dakako i smrt, bez koje bi život bio nepodnošljiv i štaviše nemoguć. Vladar je preporučio Vladi da se smrtna kazna u Srbiju vrati, to se može razumeti i kao promišljeni predizborni mamac za krvožedne birače, a može biti i da dolazi iz duboke podsvesti vladaočeve: kakav sam ja vlastodržac ako ne mogu da vratim kaznu koju su naši stari vekovima primenjivali, kaznu kakva i sad postoji svuda gde postoji ruka čvrsta poput moje!? Najbolji student marksizma drug Dačić radosno je i koaliciono pozdravio povratak smrtne kazne, to i sam odavno priželjkuje, odnekud zna da bi obični ljudi golim rukama udavili zločince, ali se pribojava da bi za ovaj istorijski (ili praistorijski, kako vam drago) korak trebalo menjati Ustav ili tako nešto, ne zna odlikaš da je njegova država potpisnica međunarodnog ugovora koji ne dozvoljava smrtnu kaznu… Doduše, možemo i to da razvrgnemo, ali ako vratimo smrtnu kaznu, vratimo i tradicionalne načine pogubljenja, i učinimo te svetkovine javnim: taj i taj monstrum biće raščerečen u Beogradu na vodi tad i tad, pristup besplatan!

Ali dok dvojica najboljih studenata Beogradske univerze sanjaju o smrtnoj kazni, gradonačelnik Beograda, koji ih je po naobrazbi još kako nadmašio, doktor je nauka, rad je da poremeti i zagrobni život, planira da o trošku Gradske skupštine Titove posmrtne ostatke pošalje u Kumrovec, što je račun bez krčmara, jer Brozovi možda više nemaju u selu porodičnu kosturnicu, ali bi time ma i sa izvesnim zakašnjenjem kaznio onoga koji je zatirao sve što je srpsko, biće to dirljiv omaž četničkom vojvodi Šešelju koji se još pre tri decenije naoštrio da glogovim kocem okonča vampirsku Titovu egzistencu, eto, mislio sam da gradonačelnik vodi računa o svakodnevnim potrebama građana, ali možda nam je ekshumacija i uznemiravanje suseda svakodnevna potreba, možda nam je to važnije i korisnije nego da nam redovno dolaze autobusi i da na plivajućim, polupanim kockama nadomak najvećeg pravoslavnog hrama u galaksiji ne uganemo nogu.

Naslovna fotografija: Fonet, Zoran Mrđa