Lični izbor #Retrovizor

Građanka Vasiljević Suzana jednom će mi odgovoriti tako da ću se pušiti, jer je već ne znam ni koji put pitam kako je moguće da kraj savetnice, žive, zdrave i solidno pretpostavljam plaćene, predsednik ostavlja utisak savetodavno zapuštene osobe.

Da sam kojim slučajem ja savetnik, bilo predsednika Vučića, bilo građanina Dodik Milorada, nipošto im ne bih preporučio da istorijsku svečanost otkrivanja spomenika Velikom Županu otpočnu međusobnim ličnim pozdravima.

Reč je prvi dobio građanin Dedinja i Banjaluke, čovek sa dvostrukim državljanstvom i duplim mestom boravka, i u prvoj rečenici, iz mesta, smesta pozdravio poštovanog predsednika Vučića, a potom predsednika Narodne skupštine, ministre, narodne poslanike, redosledom koji se u njegovoj feudalnoj svesti javlja kao prikladan.

Vrhunac svečanosti je naravno beseda Vučićeva, koji je duhovni i finansijski otac kolosalnog spomenika i deda-stric Savskom trgu, Vučićevim usmenim carskim fermanom Savski trg postao je najlepši trg u Beogradu, a verovatno i u celoj Srbiji.  

Domaćin je najpre pozdravio takozvanog Mileta, pa onda naše glavešine i narodne ustanove, sve kojih je mogao da se seti, jer većina njih bezmalo ništa i ne radi, pošto je predsednik vasceo teret vladanja primio dragovoljno na svoja pleća. Negde pred kraj spiska, kad je u velikom kompletu došao do poslednje babuške – a najveća babuška, prababa svih unutrašnjih i sve manjih babuški, bio je neizbežni Dodik – predsednik je tonom kralja Ibija izustio jedno frivolno “dragi narode”, oh, setio se i mene, govorniče vajni, pa nije ni trebalo, ionako se nisam udostojio da dođem i poslušam tvoje i Miletovo slovo ljubve!

Savetnica je po služb.  dužnosti morala prosvetliti svoga poslodavca: “Gospodine predsedniče, znam da znate to i bez mene, i naravno sto puta bolje od mene, ali govor bi najbolje bilo otpočeti rečima: ‘Građani Srbije! Žitelji Beograda! Dragi gosti koji ste se obreli u Srbiji, večeras kad ispunjavamo želju neispunjavanu osam vekova… Posle toga možete nabrojati sve tri nezavisne grane vlasti, članove vlade, poslanike, g. Mile je obuhvaćen onim ‘dragi gosti’, jer ma koliko ga svi mi na čelu sa vama voleli, svojatali i svugde vodili i dvorili, ipak je iz druge države, tuđa kost, ne tuđa, izvinite, možda bi bilo simpatično da gospodina Dodika i ponaosob pozdravite, naročito ako je Republika Srpska jedan od ktitora Spomenika, da se i njenom rukovodiocu zahvalite… Ili na svetkovini možda ne treba pominjati bilo kakve troškove?! Tako je, to je kao kad bi čovek koji ženi sina rekao svatovima preko razglasa da ga šator, pečenje, piće i muzika koštaju petnaest hiljada evra! Ali, svakako ćete, to biste i bez mene uradili, u prvi plan staviti građane, jer Spomenik, Savski trg, sva ta divota pripada njima, građani su napokon platili ili će platiti cenu ove skulpture koju će docnije održavati UNESCO, eto, građanima se, molim Vas, prvima obratite, iako je tu i Mile!”

Možda je, grešna mi duša, savetnica sve ovo od reči do reči predočila svome poslodavcu i dobrotvoru, a savetovani je, ne bi mu bilo prvi put, terao po svome, možda je sličan savet dobijen-odbijen i u Banjaluci, uglavnom su dvojica velmoža u prvi plan stavila svoje pobratimstvo. Nogu je, ako se tako sme reći kad su u pitanju stvari čisto duhovne, povukao g. Dodik, pozdravivši najpre i poimence Vučića, pa je naš serdar odlučio da uzvrati ravnom merom, kako drukčije razumeti da se dva državna službenika međusobno pozdravljaju, kao da je jedan došao kod drugog na svečare, a ne na otvaranje svetinje koja nadilazi vekove, koja prevazilazi prostor, koja stremi nebesima i namenjena je večnosti!

I jedan i drugi orator su zapravo istinski predstavili društveno-ekonomsku formaciju u kojoj živimo, a to je naravno feudalizam, ispoljili su svaki svoj instinkt za rang, ispozdravljali se kao što priliči suverenu i njegovom najvažnijem vazalu, pa su se spomenuli ostalih, isto feudalnih staleža, da bi nakon pobrojane domaće i tuđinske vlastele sišli do sebara, do raje, do kmetova zvanih “dragi narod”! Predsednik se toliko zaneo i toliko se opio veličinom naše istorije, koja je jamac isto toliko slavne budućnosti (jedino nam je sadašnjost upropašćena), da je ustvrdio kako se odsad mora znati da nismo nikakvo besno pleme bez korena! Nego smo narod odavno i zasvagda državotvoran!

Za državnika nema ničeg lepšeg, ničeg uzvišenijeg i za njegovu veličinu ničeg podesnijeg od države, ni na kraj pameti mu nije da ne moraju obavezno svi njegovi podanici biti oduševljeni državom, a pogotovo ne ovom koja baš ima istorijsku čast da ispuni osmovekovni san desetinama ili stotinama naraštaja. Govoriti sa nipodaštavanjem o plemenima da li je politički baš korektno: ne bi mi bilo pravo da kao pripadnik plemena dočujem kako se jedan natplemenski vođa o nama izražava, poslao bih mu pergament sa porukom da nijedno pleme, ni besno, ni ne-besno, nije bez korena, a da sa druge strane postojanje korena i tronutost korenom nije neka specijalna vrednota, nego više jedna socio-istorijska činjenica!

Predsednik Republike dao je još jedan zavet, to bi moglo da se zove Novi zavet, da se Srbija nikad i ni po koju cenu neće odreći svog imena, ma ko to priželjkivao i ma koliko neidentifikovani dušmanin (jedan, ili više njih?) prilježno zapinjao da svoju beslovesnu zamisao sprovede u takozvani život! Ali tako je kako je, ono što se otpočne Miloradom završava se ovakvom zajapurenošću, sve, sve, ali u ime nam ne dirajte, časno ime puno krvi i olova, dalje kandže, pipke, papke i kopita od naše krštenice, jedne od najstarijih u povesti pisane reči, Srbija, Srbija, Srbija, sve što je izgovoreno i pre toga izliveno, dopremljeno i montirano ispred nesrećne Železničke stanice, sve je u slavu neumerenosti, isprazne veličine i mutne apstrakcije.

Da je bila anketa rekao bih da su mi Železnička stanica, šine, peroni, lokomotive, vagoni, kondukteri, red vožnje i šalteri za prodaju karata miliji od svake dinastije. Ja sam i Dunav-stanicu voleo više nego sve župane, kneževe, careve, kraljeve i predsednike zajedno.