Ludost meseca #Retrovizor

Endemska vrsta zvana SPO preživela je nepovoljne klimatske uslove, svedena je doista na nekoliko primeraka, ali jedan survival koji se prilagodio životu u Skupštini – a koji je pisao, možda i sad piše, odlične aforizme! – predložio je da varoš prestonu ukrasimo Trijumfalnom kapijom! Mora da su njegovog vođu koji se gospodstveno povukao što je dalje mogao od razuzdane gomile graditeljski podvizi vučićevaca i vesićevaca ipak blagonadahnuli da ovako nešto predloži, SePeO je oduvek nudio Srbadiji ono što drugi nisu smeli, ili se nisu dosetili, Kraljevinu, Đenerala, Ravnu goru, sad bi to trebalo da bude Trijumfalna kapija, koja bi u zasenak bacila i samu Gondolu, i Držač za barjak, pa možda i sam Beograd na Vodi; velelepni Prokop koji mnogi smrtnik ni danas ne može da pronađe u vrletima Topčiderskog brda ne bi joj bio do kolena, Trijumfalna kapija nadmašila bi i sam spomenik Stefanu Nemanji koji treba da se vozdigne ispred herojski razorene Železničke stanice: turisti, kojima je naš grad zaveštan i kojima će u celosti biti predat, slikaće Trijumfalnu kapiju više nego ijedno drugo arhitektonsko ili vajarsko delo, jer je to simbol nedvosmilen, ne traži od stranih gostiju, Bog ih dobri sve poživeo i kod nas poslao, da se udubljuju u pojedinosti našeg trijumfa, naših trijumafa, nego stanu ispod svoda i zveknu selfi for ever, dok bi o Velikom Županu trebalo da se malo izveste pre nego što padnu ničice pred Županovom veličinom i veličinom samog spomenika!

Satiričar Čotrić mrtav ozbiljan veli da nas Kapija ne bi mnogo izašla, ne bi budžet Srbije morao da bude ni uznemiravan, toliko naših ljudi živi za Trijumfalnu kapiju da bi se novac mogao skupiti od samih rodoljuba, to verujem, ali zašto ne bi bračni drugovi, Danica i Vuk, od svoje ušteđevine poklonili Beogradu Trijumfalnu kapiju: “Varoši Beogradskoj i vsemu Otačestvu kao skromno uzdarje za sve što je SePeO dobio i uzeo od Prestonice za Našeg blagoslovenog vakta – zanavek blagodarni, raba Božija Danica i dijak grešni Vuk, rođ. Drašković, leta Gospodnjeg 7529. po najstarijem Kalendaru u Vaseljeni i u povesti roda ljudskoga.”

Iako je tek deseti u mesecu, ovo sa Trijumfalnom kapijom ulazi u najuži izbor za blebet meseca, da, početkom decembra na pisarnici zavedena je i jedna upravo čarobna krivična prijava, gde vlastelin javno udara na vladara i vladarevog brata, jer je vlastelinu, koji je zapravo vazal, istina važnija od naklonosti vladaoca i od inače prijatne pripadnosti carskoj sviti, šta je bilo, i kako je do ovoga moglo doći?! Jedne noći u decembru jedan gradonačelnik sanjao je kako optužuje predsednika Republike Aleksandra, i predsednikovog Rođenog brata Andreja, u snu mu je proletela misao, brza kao zvezda padalica, da lica koja on izvodi pred sud već i u samim krštenim imenima čuvaju nešto kraljevsko i carskorusko, a on ih prijavljuje, proverava putem suda da li su upetljani u najveću marihunasku petljanciju na Starom kontinentu!

Probudio se u ledenom znoju, hvala dragom Bogu, ovo sam samo sanjao, ali, gle, istovetan je san te noći, kao da su sanjači bili umreženi, usnio i sam vladar, koji se nema čega plašiti i koji je svoj san prostodušno ispričao vazalu, to je ohrabrilo prvopomenutog sanjača da prizna kako je kroz njegovu usnulu glavu prostrujala istovetna strahota, na šta se pantokrator nasmejao, onim svojim osmehom gde se radost onoga koji zna više meša sa tugom neizrecivom i bolom kome smrtnici ne mogu naći koren, i rekao: “Vučeviću, Vučeviću, zašto ne zaista ne napišeš krivičnu prijavu protiv Andrejke i protiv mene? Tužilaštvo će smesta prionuti na razotkrivanje istine, da me ovi ne bi na pravdi Boga unedogled olajavali, nasrtali opet na moju porodicu i ometali me u mom izgaranju, pregalaštvu i udarništvu…”

Možda nije bilo sve u dlaku ovako, ali mi je nezamislivo da puki aparatčkik napravi takav hibris, takav ispad, takvu skandalozno prozirnu bedastoću, a da se nije prethodno raspitao kako će na to gledati prvooptuženi. Dakle, ili je ideja ponikla u glavi uslužnog gradonačelnika, koji beše skupio kuraž da je predoči korisniku, pa je od korisnika dobio usmeno obodrenje, ili je ova naoko pravnička ujdurma naručena sa najvišeg mesta, a gradonačelnik ju je oberučke prigrlio i sproveo u delo!

Tužilaštvo, sudovi i sudije mogu biti od velike koristi i pomoći ako se njima pravilno rukuje, evo, ministar policije je sudski dokazao da nije najgluplji u vladi, klevetnica i klevetnički medij su u razumnom roku dobrano oglobljeni, stoga se nadam brzoj i nadasve pravičnoj presudi na zahtev novosadskog gradonačelnika. Ako braća budu osuđena, Vučević će biti heroj, uzbunjivač decenije, ukoliko ispadne suprotno, da su braća ljudi na svom mestu, Vučević će platiti sudske troškove, jer se sudu obraća kao kompaniji za ketering, poručuje ono što njemu i njegovim bližnjima treba, i mora da plati, a biće osuđen i na društveno koristan rad kojim se zapravo ionako bavi po službenoj i stranačkoj dužnosti, uglavnom će slučaj Jovanjica, što se tužene braće tiče biti zatvoren na vjeki vjekov: ne može ti se za istu stvar ime dvared ili više puta povlačiti po časnom sudu!

Ministar policije tvrdi da plantažer iz sada slavne Jovanjice i građanin Vučić Andrej nisu divanili pola godine! Nije li zapanjujuće i zar je dopušteno da ministar policije zna sa kim razgovara ili ne razgovara građanin Andrej? Kako ministar policije to može i kako sme to da zna? Njegovi podređeni pročešljali su plantažerov mobilni i nisu ni među received calls, niti u dialed numbers našli ime i broj predsednikovog brata?! Ja ne znam da li se Prvi plantažer i Prvi brat poznaju, ne znam jesu li ikad razgovarali, ali kako g. ministrar policije zna da nisu, i zna koliko dugo nisu zvali drug druga?!

Najpre: plantažer može imati koliko mu drago telefona i kartica, isto važi i za drugog korisnika mobilne telefonije, gospodina Andreja, svako od nas može kupiti i telefon i karticu, i pri tome ne biti nigde upisan niti identifikovan! Drugo, odakle to šestomesečno razdoblje u ministrovoj besedi? Ranije su plantažer i građanin možda ćaskali, možda nisu, ali evo već šest meseci – ni reči!

Ne bi mi bilo drago da sam predsednik Republike, pa da ne znam šta ću pre: da zataškavam sve što se valja oko “Krušika”, da branim oca ministra policije, da ne dam na svog brata koji kao i svako gradsko dete nagonski zazire od zemljoradnje, da spasavam doktora Malog, da mi se malo malo pa pričuje “Slavko, pazi metak!”, jer se krećem na puškomet od NIN-a, sva sreća te se zakuva priča o Megatrendu koji je i prodat i nije prodat, ljudi čitaju o čuvenom anonimcu i švorc milioneru koji na brzu brzinu kupuje slavni univerzitet, životno delo Jovanović Miće, gde se školovao mnogi pripadnik elite, stanovništvo guta bajke o tecigazdi koji kupuje univerzitet, a nema da plati kiriju i notara, pa nije protivzakonito biti podstanar, to mu je samo plus u očima sirotinje, možda je nameravao da se skući u nekom krilu univerzitetske zgrade?… Nesuđeni vlasnik “Megatrenda” je osuđen na tri meseca uslovno, jer je policiji prijavio batine koje nije dobio, zasluživao ih ili ne, sreća, kažem, što se ovaj studentski i narodni dobrotvor iznebuha i iz ne znam kog filma ukazao baš sad, kad predsednik Republike ne stiže da popravi sve što se u njegovom donedavno blagoslovenom okruženju zaljuljalo i naherilo poput udžerica u Savamali. Lažni kupac je, sam Bog poslal, prispeo u pravi čas, kupuje univerzu za koju će da okupi vrhunski volonterski kadar: profesori bi predavali ne za novac, jer novca i nema, nego da prenesu svoje znanje znanja žednim studentima, koji ne znam bi li to profesorsko dobročinstvo plaćali: “Uh, dobro je, utešno je i ohrabrujuće, takođe”, mora da je prošlo kroz predsednikovu glavu, “videti da verolomni a meni verni Krle nije promenio ploču, kako je samo branio čika Bran… Nebojšinog oca, roditelja ministra policije, doktor Krstić je hijenama koje huška opozicija objasnio da u slučaju ministrovog oca ne može biti pomena o trgovini, trgovci su ti koji trguju, savetnici savetuju!” Da, Krle je baš bio karijerni savetnik – prihvatio se bio da savetuje onoga koga ne možeš prosvetliti, ali džentlmen je čovek koji se bori za unapred izgubljenu stvar – uglavnom je rodonačelnik Novog talasa novotalasno izjavio: “Zna se šta je savetnik, savetnik je savetnik…”

Osoba koja je hrabro stajala pred Ćulibrkovim nevidljivim snajperistom, tačnije pred suženom Tanjugovom fotografijom sa sajma, vratila se iz posete Rusije sa ličnim naoružanjem dobijenim na dar od domaćina: znam koliko vas sve što je u vezi sa oružjem uzbuđuje i ushićuje, znam i da tobožnji novinari i izvikani karikaturisti ciljaju u vaš digestivni trakt, neka im ovo bude opomena da atentatorsko tane nećete čekati skrštenih ruku, mada rado i često sedite sa rukama smerno skrštenim u krilu, kao da pozirate Leonardu da Vinčiju, ovo je puška vašeg pokojnog kralja koju smo mi kupili, podmazivali je i čistili čekajući strpljivo da na čelo Srbije dođe čovek dostojan nje…

Izuzetno čak i meni kao građaninu laska što Vladimir Vladimirovich pomno prati i takoreći proučava šta naš predsednik najviše voli, mogu misliti koliko se dobitnik kraljevske puške, iščezle početkom prošlog veka, obradovao što će ova odsad biti u njegovom kabinetu, pored makete Beograda na vodi, Zvezdinog dresa i šala.

Naslovna fotografija / Fonet, TV Fonet