Lustration ex ante
Iako na Tucindan ne treba zametati kavgu, ministar Vulin morao je da se nehrišćanski obruši na Sašu Jankovića: potonji ne samo što ne sme ništa da čeprka po državnim stvarima, nego ne bi smeo da se bavi ničim živim dok ne propadne na predsedničkim izborima, ili dok, daleko bilo, ne pobedi na njima!
Sećate li se kad je predsednik Milošević obećao da će nam se obratiti na Vidovdan? Da će nam na najveći srpski praznik saopštiti hoće li se još koji put kandidovati za šefa države? A dva dana docnije premijer Zelenović nam preko RTS-a kaže da nema od toga ništa, da se odluka neće znati do Dana artiljerije (7. oktobar), a da će je saopštiti ne predsednik Milošević, nego njih dvojica zajedno, kao dvojica prvih među jednakima, i to će biti za Dan republike.
Pamtite kako je Boris Tadić obećao da će nam na svoj rođendan obelodaniti hoće li nas počastvovati još kojim predsedničkim mandatom? Mi čekako jubilej kao ozebli sunca, kad ti nedelju dana pre toga, na drugi dan Božića, iz Vlade zagrmi neumorni Cvetković: odluka o eventualnoj kandidaturi neće se ni znati do 15. januara, a kad bi se i znala, nije na kandidatu da on o tome govori. Odluku o predsedničkom kandidatu saopštiće nam Mirko Cvetković, na svoj rođendan, 16. avgusta, a ako odluka bude povoljna po Tadića, stajaće i kandidat premijeru uz bok, ali više kao ilustracija onoga što nam Vlada preporučuje za predsedničke izbore.
Ne sećate se ovih primera?
Predsednik Nikolić je obećao da će nam se u rano božićno jutro obratiti, te da će nam u svojstvu položajnika svojim svečanim, baršunasto-umornim glasom saopštiti i slogan pod kojim će voditi predsedničku kampanju: “Hristos se rodi – Toma vas vodi”. Krasnyi zamysel da se Roždestvo Sina Gospodnjeg i rođenje mandata iz duha partije spoje u jedinstvenu svetkovinu pao je u vodu svega nekoliko dana docnije: premijer Vučić, kak ni v chem ne byvalo, reče da će nam odluka o Tominoj kandidaturi biti u duetu saopštena na Sretenije Gospodnje: i to je svečan i prikladan momenat, narod je prvi put video Isusa, mi prvi put videli Ustav, ali je Nikolić kao dečak koji se hvalisao da će ići sam na more, a onda se ispostavilo da će ići na Adu Ciganliju sa tatom: ako su prva dva pasusa možda i izmišljena, ako su apsurdna i stoga nemoguća, a treći pasus ako je istinit i svež, onda se u našoj državi nešto opasno presaldumilo; bilo je vala i krajnje vreme, imali smo jake predsednike, i uslužne premijere, vidimo kud nas je to dovelo, vreme je da se udari u nove žice, a bogme se uveliko već i udara.
&
Iako na Tucindan ne treba zametati kavgu, ministar Vulin morao je da se nehrišćanski obruši na Sašu Jankovića: potonji ne samo što ne sme ništa da čeprka po državnim stvarima [koje treba sve da ostanu tajne!], nego ne bi smeo da se bavi ničim živim dok ne propadne na predsedničkim izborima, ili dok, daleko bilo, ne pobedi na njima! G. Vulin zgrožen je što budući predsednički kandidat još radi, i što radeći zbunjuje prostodušne duhove: ko traži informacije, zaštitnik građana ili predsednički kandidat? – ogorčen je ministar za socijalna, boračka i mnoga druga pitanja. “Imamo ombudsmana koji se zove Saša Janković, imamo predsedničkog kandidata koji se zove Saša Janković…” Krajnje zbunjujuće, mora se priznati. Uveren da se svim radnim ljudima i građanima zavrtelo u glavi od papazjanije iz paklene ombudsmanske kužine, Vulin ponavlja kako budući predsednički kandidat ne sme da se petlja ni u kakav državni posao, ispade da predsednički kandidat ima manje prava nego i najneznatniji birač, nisam ni znao za taj zakonski akt, uglavnom ministar Vulin zahteva da Janković smesta da otkaz na svom poslu…
Ali zar vremeplov kojim ministar Vulin tako vešto barata, gde meša sadašnjost i budućnost, ne bi mogao da se primeni i na druge, a ne samo na nezaštićenog zaštitnika? Ako je metodološki ispravno praviti bućkuriš od onoga što traje i od nečega što će možda početi, bih li ja mogao da pomešam sadašnjost sa vremenom prošlim? Ko mi, dakle, na Tucindan sve ovo deklamuje: Vučićev ministar, Vučelićev kolumnista, ili aparatčik dr Mirjane Marković?
Nelustrirana individua [jedna od mnogih, i ne odveć zapažena, ali ipak], gromoglasno zahteva posuvraćenu lustraciju za zaštitnika građana, lustratio ex ante. Prava, kod nas nedogođena lustracija je govorila: pošto si bio u rđavom društvu i pošto si se pokazao kako si se pokazao, nećeš moći da se baviš javnim poslom toliko i toliko godina, moraš se, podalje od čarobnog sveta politike, pročistiti od onoga što si dosad radio.
A ova naopačka, za koju se zalaže ministar Vulin veli: pošto si obelodanio svoju bolesno vlastoljubivu nakanu, pošto ti je naspelo da budeš šef države [gde ćeš, u slučaju da pobediš, zacelo biti štetočina], ne smeš ništa da radiš sve do RIK i CESID ne kažu svoje! Da. Umalo da zaboravim završnu reč ministra koji se kraj tolikog svog sektora bavi pravom i ćudoređem, prepričaću je, nemam srca da je vijam po bespućima interneta:
1. predsednički kandidat nema prava da izdaje ikakve naloge (nema u stvari nikakva prava);
2. kad bi se predsednički kandidat, a protivno zakonu i moralu, domogao nekakvih nalaza, niko mu ne bi, reče Vulin, verovao, jer bi to bilo ono što Janković govori o svojim političkim protivnicima.
Opa! O političkim protivnicima se obavezno svaki put izmišlja ili laže?!
Je li Saša Janković vaš politički protivnik, građanine ministre?
Ako jeste – kako očekujete da vam verujem?
