Mala Kazablanka #Retrovizor

Pravo iz Hilandara predsednik Republike se, dok mu duša još sva bejaše u tamjanu i troparima, spustio u Sveti Pink, gde ga je dočekala Sv. Jovana, o kojoj sam negde pročitao da će otići u rijaliti, pa sam pretrnuo da nije i sam Blagosloveni ušao u rijaliti, ali ne, bila je to sušta stvarnost, tvorac našeg sveta se, baš kao u Sv. pismu, osvrtao na sve što je sotvorio, i gle, sve beše dobro veoma: napadali su me zbog Beograda na vodi, a sada svi žele tamo da žive, da se tamo nastane, ili da, kao Duh nad vodama, tamo posluju, ili da tamo uživaju u umetnosti, koja je i u njegovoj arhitekturi, i u koncertima koje priređujemo da bi narod bio koliko toliko kulturan, ali i da bi uživao u delu mojih ruku, Gesta Dei, pa sam bio maltene razapet zbog spomenika Velikom županu, koji je za Srbiju učinio više i od mene, jer ja, kraj svih mojih neizrecivih sposobnosti i uprkost mojoj radinosti, neviđenoj u poslednjih nekoliko stoleća, nisam mogao da se vratim toliko vekova unazad i da ja udarim temelje našoj voljenoj i neuporedivoj državnosti; pa sam trpeo zulum samozvanih zaštitnika prirode zbog litijuma, koji je Proviđenje još od miocena čuvalo u utrobi naše Matere, sve dok se lice moje nije ukazalo na sprskom obzorju; zbog litijuma sam ispao najgluplji predsednik na svetu, a oni koji su tobože branili čovekovu sredinu zapravo su radili protiv Srbije i uništili su je, tako je nekako zborio Jedinovlasni, Sv. Jovana se saglasila sa ovom mračnom istinom, da živimo u uništenoj državi, ali u državi koja će se opet vozdići, pa ne baš iz pepela, ali jednog lepog dana bogme hoće, i to baš iz litijuma, koji je obeštećenje Istorije za sve što je naša bleda mati istrpela…

Iz prebogatog kataloga svega što nam je predsednik darovao – autoput “Miloš Veliki” platili smo jednim starim hrastom koji i nije bio naš, ili je predsedniku pripadao koliko i nama – najviše mi se dopalo slovo o špijunah.

U žitiju vladara očituje se razvoj ljudskog duha i istorijat radinosti, ono za šta je ljudskoj vrsti bilo potrebno ne znam koliko milenijuma, predsedniku je odnelo manje od jedne decenije; evolutivne i istorijske promene možemo kao u ubrzanom filmu pratiti u razvoj. putu našeg vođe: u jednom trenutku je, dotad raspušten i nehajan, homo sapiens počeo da radi, šta ja znam, da ralom koje vuče njegova nevenčana žena obrađuje zemlju, da čuva i muze ovce, da pravi viseće mostove, ćuprije itd., e, tako je i predsednik Republike, pre istorijskog susreta sa Vojvodom Vojislavom, bio puki navijač, što je istorijski pandan sakupljaču plodova i nomadu, da bi tek kao sredovečnik iznenada spoznao rad, i otada ne može da se zaustavi, ne može da ga se nasiti: ako je Marks u pravu govoreći da je rad stvorio čoveka, i ja ću vala od sebe, radom prekovremenim i neprekidnim, stvoriti natčoveka! Rečeno-učinjeno.

Među novousvojenim znanjima su i ona iz statistike, koja je postala miljenica predsednikova među istraživačkim i naučnim disciplinama: otkako je blagouplovio u očaravajući svet brojeva, predsednik ne može da se skrasi, tako da i kad besedi o špijunima, stranim naravno, crkl. oni dabogda (mi imamo obaveštajce, stvorenja koja načinom visokoetičnim i bogougodnim izveštavaju našu vrhušku o tajnim naumima neumornih naših dušmana), saopštava nam precizne podatke – koji je tačno vremenski period statistička sekcija BIA-e obradila.

Najpre je kao osvedočeni poznavalac sedme umetnosti uporedio našu prestonicu sa Kazablankom, ali mu to nije bilo dovoljno, metafora je jedno, a drugo je kad kažeš da od 20. decembra prošle godine, sharp, pa do Tucindana (5. januar ove godine) u Beogradu vršlja rekordan broj špijuna, bez sumnje zna u prste koliko je sabotera našeg razvoja uočeno, ali radi našeg duševnog mira ipak prećutkuje tu mračnu sumu; isplatilo nam se što smo policiji i tajnoj policiji kupili toliko kamera, pozlatilo nam se što imamo Vulina na čelu orvelovske mašinerije, koja, pokazalo se, služi ne samo da mi budemo snimljeni na protestu, ili kako uživamo u bezobzirnoj prebrzoj vožnji, nego nam pomaže da napravimo sveobuhvatan spisak špijuna.

Ali zašto ih Služba nije sve potrpala u avione “Miki Manojlović”, “Branko Kockica”, “Bule Goncić” i proterala u zemlje koje su im dični poslodavci?!

Pa zato što ih Služba namerno drži u iluziji da su neotkriveni, a nadzirani su, moguće je dakle poturati im lažirane, naopake podatke, a neke od njih zacelo je moguće vrbovati da rade i kao dvostruki špijuni, da bi nakon par godina te šizofrene delatnosti većina špijuna doživela moralno prosvetljenje i počela da radi samo za Srbiju, koja će njihovo presaldumljenje umeti da ceni i nagradi.