Mali Alek

Ako zakoračimo u pet novih godina zvaničnog i otvorenog samodržavlja, ne možemo reći da nas je vladar zaveo i takoreći obmanuo: čovek se dragovoljno i radosno predstavlja onakvim kakav jeste i onakvim kakav bi želeo da bude. U letećem spotu založio se za jednonačalije, u drugom je pivopijama zapušio usta navodeći svoja silna bogougodna dela (usput se blago podsmehnuvši paroli „Vučiću, pederu!“, kojom je njegov bivši kolega tj. navijač nasrnuo na njegovu seksualnu pravovernost: nikad robom, seksualnim, drugog navijača ili člana partije, poručuje nam predsednik Vlade osmehujući se i vrteći odrečno glavom). 

&

U trećem filmu (izvinjavam se ako mi je neki promakao) opredelio se za biblioteku kao svoju negdašnju drugu kuću, tu ga bibliotekarka naravno prepoznaje i oslovljava sa „mali Alek“; zbog iznenadnog Alekovog navrata u hram knjige ispušta državna službenica iz ruku knjigu, knjiga pada otvorena na pod, ali na to ni bibliotekarka ni posetilac ne daju pet para: čovek je naše najveće bogatstvo. 

Mali Alek se ne saginje da podigne ono što je zbog njegovog ukazanja ispušteno, zašto bi, kad sam u ruci drži knjigu koju je rad da vrati. Šta je bilo? Mali Alek koji je još detetom držao zadatu reč, ispunio je besu, ali i građansku dužnost, i doneo je, gle, knjigu da je vrati. Kad ga nemarna bibliotekarka upita šta je to, on ponosito i prisno kaže samo jednu reč „Đulići“. (U rezervnom spotu, snimljenom za evenutalnu, ali kao što znamo propalu kandidaturu Nikolić Tomislava, odgovor je „Kremansko proročanstvo“): član Vučić Aleksandar nije doneo da vrati Vebera, to će kroz trideset pet godina da odnese bibliotekarki na Pravnom fakultetu, neka je Bog poživi, nego vraća delo domaće književnosti koje je u đačkom uzrastu uzeo i na kome se dugoročno zaustavila njegova plodna saradnja sa bibliotekom. 

Ovaj zakasneli, ali nadasve plemeniti i dobrovoljni gest bude izručen čuđenju, otkud sad to, pa zato što ja držim reč! Mali Alek održi obećanje nakon trideset pet godina, tako će za trideset pet godina možda i da nas pridruži Evropskoj uniji, a za trideset šest godina će lažna država Kosova preklinjati Srbiju da je primi natrag u majčinsko naručje. 

Šta još krasi našeg premijera i mogućeg budućeg predsednika Republike? Nije se bibliotekarki ni rečju izvinio, vraćanje knjige nakon tri i po decenije predstavio je kao gest lične dobrote i savesnosti, nije pitao da li zbog prekoračenja roka i uskraćivanja te knjige tolikim pokolenjima duguje biblioteci novac, a bibliotekarki nije palo na pamet da ga oglobi: samo će mu pri kraju susreta vragolasto naložiti da ode u ćošak – biće da se sneveselila što joj najomiljeniji član odlazi, pa je smislila kako da ga makar još deset minuta zadrži. 

U istoriji bibliotekarstva još niko nije poslat u ćošak, to nije vaspitna mera koju izriču bibliotekari, ali biblioteka je po svoj prilici školska, pa uzmimo da je to bibliotekarkina šala. Koja služi najvećma kao šlagvort, da premijer po ko zna koji put istakne svoju dobrohotnu duhovitost – on će bibliotekarki reći ono što mu u vreme kad je uzeo „Đuliće“ nije padalo na pamet: „Da li vas deca i sad zovu ‘Ajkula’”, “Daaa”, odgovoriće ne bez izvesnog samozadovoljstva kraljica dubina koja je bez žaljenja ispustila dragulj naše književnosti i štamparstva. 

Šta tu imamo? 

Imamo dvostruku radost: bibliotekarku, presrećnu što je oči u oči sa garantom mira na Balkanu i sa jamcem da dosovci – koji mu dođu kao neki naši nacisti – neće uništiti sve ono što je za tri godine jamac stvorio. Laska joj što tako veliki čovek ne zaboravlja male stvari, molim vas lepo, knjigu iz lektire i bibliotekarku koja je doduše morala biti mlada u vreme kad je član gutao poeziju, kad je to bilo, pa za vreme stare Jugoslavije, kad su se Delije još zvale Cigani – ali utoliko je nenadani susret dirljiviji i dragoceniji.

Šta imamo na drugoj strani? 

Imamo stvorenje koje, iako na vrhuncu moći, i uza silna istorijska pitanja koje su mu za vratom, ne zaboravlja obaveze kakve ima mali, takoreći suvišni pojedinac. Zaboravio je da vrati knjigu, ah, to je toliko ljudski, pa premijer je isto kao i mi, ali mu je sada ta zaboravnost dobro došla u reklamnoj kampanji: ja ni najmanju štampanu stvar koja pripada državi neću prisvojiti; jesam mnogog đaka lišio tog štiva, jer nemaju školske biblioteke stotine istovetnih knjiga, ali evo sada dug vraćam, reč držim, razgovaram na ravnoj nozi sa bibliotekarkom za koju niko van škole nije čuo. Pa, ipak, moj sadašnji uzrast i moj pogotovu položaj dopuštaju mi da je pitam za njen nadimak iz mladosti nepovratne; vidi se belodano da sam u biblioteci bio varen i pečen, da mi je to bila druga kuća, Marakana takoreći. 

Mali Alek ima sreće što su i on i bibliotekarka iz Beograda, da je odrastao u Vojvodini u reklami bi bio Mali Acika, ili čak Mali Šaca, kao brica iz Stevana Sremca, ovako ima nadimak koji je kršteno ime Aleku Boldvinu, ser Aleku Ginisu, ko je to nama došao – Mali Alek, Mali Alek, na vlasti zanavek. 

Dobro, zašto prepričavam već treći film o Vučiću, zašto naučnoj analizi nisam podvrgao dela iz kampanje njegovih takmaca? 

Zato što se za mesto predsednika Republike predsednik Vlade nadmeće sa nepredsednicima Vlade. Ako Slađi i slađincima to izgleda kao viteški turnir koji svim takmičarima pruža istovetne mogućnosti, ja tu ne mogu ništa.